Učio si za lekara i jezike
lav u svemu prvo ti je bilo ime
a onda starac Ermolaj pokaza božanske glasnike
pa lečiš svetlom Hrista protiv gladne tame.
Od Gospoda Isusa Hrista dobio dara
slepom vraćaš vid oduzetom oblakom oca vraćaš snagu,
zli glasovi stižu do nevernog cara
bacaju te u prljavu tamnu kaljugu.
Dželat čeka da svetlo Hrista poseče
Gospod ne da vatra da ga jede i da ga muče,
o sveti velikomučeniče uz molitvu Hristu čekaš mač
tek posle molitve pade ti sveta glava,
a ti ode u svetlo Gospoda pod nebeski pokrivač.
У видео снимку који су ове године снимали Љубодраг Обрадовић и Богдан Јевтић, држећи телефон наизменично у рукам можете погледати програм ДУША ТРОМОРАВЉА 2021, који је ове године по први пут одржан поред Јужне Мораве у прекрасном амбијенту Етно куће “МОРАВСКИ ДО”.
Ове године, поетско-музичка манифестација „ДУША ТРОМОРАВЉА“, уместо на месту где се састају Јужна и Западна Морава и чине Велику Мораву, највећу домаћу реку, одржана је по пети пут 7. 8.2021. године у у прекрасном амбијенту Етно куће “МОРАВСКИ ДО”, мало изнад Град Сталаћа поред Јужне Мораве. Организатор манифестације био је СПС Ћићевац, конкретно Боривоје Бора Видојковић – председник. У организацији су му помогли и МО СПС-а Сталаћ, а традиционално у припреми награда манифестације помогли су и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и КК Душан Матић из Ћуприје.
Програм је осмислио и водио Боривоје Бора Видојковић, а награде је уручио Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, уједно и председник жирија. Учесници овогодишње манифестације „ДУША ТРОМОРАВЉА били су: Слађана Бундало, Мирослав Живановић, Богдан Јевтић, Љиљана Тамбурић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Љубодраг Обрадовић, Сабах Ал Зубеиди, Миле Лазаревић, Хранимир Хране Милојковић, Љубиша Вељковић, Марко Вељковић, Бранко Ћировић Ћиро, Мирослава Мира Смиљанић из Град Сталаћа, Здравко Сретеновић и Мирослав Митровић из Багрдана, Томислав Симић и Александар Дрндаревић – књижевник из Ћуприје. У Музичком делу учествовали су невероватни: Мирослав Стаменковић-Линда са својим наследником унуком Ђорђем и чувени гитариста Дејан Живковић. Гости су били: Горан Ћирић Ћира – секретар ГО СПС-а за Крушевац и председница општине Ћићевац др Мирјана Кркић, Горан Мацић – секретар ОО СПС Ћићевац и Драган Нагулић – председник МО СПС Сталаћ.
На манифестацији „ДУША ТРОМОРАВЉА 2021.“ су додељене следеће награде и похвале:
Песникиња и песник Троморавља за 2021. годину:
Песникиња Троморавља: Слађана Бундало из Крушевца
Песник Троморавља: Мирослав Мића Живановић из Крушевца
Кондир госпође Јелене и Топуз војвиде
Пријезде:
Кондир госпође Јелице: Матилда Јанковић из Ђуприје
Топуз војводе Пријезде: Бранко Ћировић Ћиро из Ћићевца
Поводом дана оснивања (17. 9. 2012. године), Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу расписује:
Први виртуелни међународни поетски конкурс за 2021. годину под називом “СТИХОЉУБЉЕ – ПоезијаСРБ”
На поетском конкурсу могу бити заступљене све врсте поезије (љубавна, родољубива, рефлексивна, социјална, елегична и друге) на српском језику. Право учешћа имају сви песници, а разврстали смо их у две категорије:
Колико год пјесама да буде написано, ниједна неће превазићи Ову Ћопићеву.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.
На Петровачкој цести
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…
Бранко Ћопић
Покушала сам само једном направити рецитал ове пјесме. Дакле, једано читање и једно снимање. За поново нисам имала снаге, застане ми кнедла у грлу, али хоћу, дефинитивно ћу урадити бољу верзију од ове коју постављам сада. И Пјесма и Пјесник заслужују најбоље могуће извођење.
Dok prži jače nego ikad u tom periodu dana a sve živo bježi u što dublji hlad tražeći vodu, sunce skoro da se mrzi koliko žari.
Vatra, živa vatra, rekli bi stari.
Držeći se za ruke mladi par vuče kofere uglačanim pločnikom starog grada, lako odjeveni, u bijele lanene krpice. Na uglu ih dočekuje vodič koji će ih odvesti do hostela…usput čavrljaju o svemu, o vrućini o pretjeranom znojenju, o gužvi u saobraćaju, dugim kolonama…pa o mogućem hladnom piću i klima uređaju, gdje je najbliži bazen, koliko je daleko plaža i o tome kako je sve ovo ipak pogodno za izgubiti koji kilogram…
Vodič odjednom zastaje, posmatra ih i primjećuje da su sasvim fit, super ste, pa vi ste kao izvajani.
Zatim zapaža dvije tetovaže na sredini njenih listova.
Naopako ispisane kao dvije veće poruke.
Ona šeretski, primjećujući nedoumicu, savim slobodno zvonkim glasom obznani…
“To što je napisano neka ostane tajna, kao što sam i ja cijela tajna za njega… Neka polako otkriva…pročitaće dok bude uživao u meni…”
Marko je išao korak-dva iza i slušao. Gledao je njeno vitko, gipko tijelo i zamišljao kako on u izvjesnoj pozi čita sa tih njenih listova dok su mu poruke pred očima…
osjeti blago buđenje…pritisnu rukom kroz džep i požuri da ih mimoiđe…
Uh, živ sam, promrmlja sebi u bradu.
Usput je premotavao sve svoje moguće veze koje bi mogle da mu daju potpunu satisfakciju da se zbilja, posle duže od nekoliko godina nanovo dokaže kao ljubavnik.
Nekako je ovo ljeto prebrzo počelo, odjednom se u par dana prešlo iz zimske u ljetnu varijantu…Ulice su odjednom procvjetale zgodnim ženama taman kao i rastinje što se zakitilo cvijećem.
Nekako nespreman teško se privikavao, svaka duga ljetna haljina budila mu je maštu, obline, bjeline, osmjesi, glasovi…sve mu se činilo kao nikad prije, nabijeno erotikom…čežnjom za životom.
Skoro sve su mu izgledale privlačno, nije birkao i nalazio mane kao nekad.
Uh Bože dragi bože, snage i volje mi daj… i zdravlja…mrmljao je i dalje sebi u bradu.
Na malom trgu u susret mu doskakuta lopta, kao da bježi od dječje graje, zahvati je vrhom papuče, nekoliko puta zapimpla u zraku i uštopa u mjestu, lagano je vrati dječici.
Klap, klap, klap…začu se kratak aplauz sa vrata suvenirnice do njega.
UH, Vanja, odavno je nije vidio.
…Bogami momački, reče Vanja gledajući ga pravo u oči svojim širom otvorenim tamnoplavim očima i sa vragolastim osmejkom u uglovima usana, vjerovatno aludirajući pomalo na njegove kasne pedesete…
Udata ali uvijek željna pažnje. Odjednom je sa njim bila na ti i već su razgovarali sasvim opušteno i lagodno, a toliko godina prije sve se svodilo samo na poglede i javljanja…
Riječ po riječ i uz opasku da je ona, eto po malo udata, izazva lavinu njenog tako zaraznog gromkog smijeha…
Blistavo ozareno mlado lice sa divnim usnama, zubima, osmjehom i puno životne radosti, netremice ga je gledalo dubokim sjajnim očima…
Da se vidimo noćas…uz osmjeh koji mu zna ozariti lice, netremice je ponirao u njene oči nastojeći ih što duže fiksirati…da se vidimo obavezno, još jednom ponovi…
Ona obori pogled, djelić sekunde, zatim joj oči bljesnuše kao da se sjeti nečega, držeći prst na donjoj usni skoro da šapnu…u šest izlaze gosti iz obližnjeg apartmana, mogao bi mi pomoći da ga dovedem u red…
Kupiću vino i grickaluce…
Kupiii…
I uz onaj obećavajući vragolasti pogled preko ramena, pun žudnje za životom i radostima svake vrste…šmugnu u radnju.
Marko je sad, uz skoro nepodnošljiv osjećaj sreće nastavio svojim putem… više ga ni najmanje sunce nije peklo niti je ovaj dan nazivao paklenim…
Divnog li divnog dana, Bože hvala ti, skoro da glasno progovori.
Suzo moja na Dvoru
gde mi je mati
da li je Una odnese
u zagrljaj krvavoj smrti.
O narode moj tužne li propasti
hiljade jauka i jecaja u koloni,
u Krajini više neće cveće rasti
svu lepotu zgaziše čizme i trombloni.
Plače Una niz most suze lije
uz rafale ispraća uvenule mučenike,
O muko šatorskog krila ispod tebe
dete mleko pije,rađa se i umire,
a krvava kama i vatra ide za tobom
vodi crne bojovnike.
E moja napuštena Krajino
spaljena,razrušena,ostavljena,
da zastave legija sa bojovnicima
Srpstvo i svetinje tamani,
bolna suzo i poslednja puško Krajine
ostala si u krvi na Dvoru na Uni.
