Iza prve sobe šumor je kiše
po olucima po crnom
kosturu starog bicikla
po ostacima oljuštene banane
po listovima pergamena
ТРИ ПЕСМЕ – Дарко Рашета
Дарко Рашета, члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, недавно је објавио и три песме у часопису ПоезијаСРБ број 17. који бесплатно можете преузети на линку Download .
БОЈЕ ЖИВОТА – Дарко Рашета
Недавно је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ Дарко Рашета објавио своју песму БОЈЕ ЖИВОТА у ЗБОРНИКУ ПОЕЗИЈЕ “ШРАФ 2021”. И не само ту… Песма ТОНЕМ објављена му је у часопису ПоезијаСРБ број 17 који бесплатно можете преузети на линку Download .
ЕЛЕГИЈА – Душан Комазец
Да л’ ћемо се срести на ушћу свог пута,
ми, жуборни вали узбуркане реке,
ил’ никада више, јер ми срце лута
улицама пустим прошлости далеке?
Пролеће у мени престало је давно,
нечујно, без речи, без одјека трубе.
Све сам битке своје губио неславно.
Био сам од оних који силно љубе!
Бејасмо ли драга ми две луче, што су
случајним сусретом, нежни к’о ириси,
светлоносних зора обљубили росу
и престали као најлепши мириси?
Ми смо само били два галеба бела
што бол подарише усамљеној хриди.
Ја сломљених крила, а ти узлетела.
Да жал тужног ока сури кам не види!
Не хајућ’ за сузу која нежно кану
низ образе бледе, јер ме бо’ног жали,
тад похрлих к новом, изгубљеном дану.
Тишина ми снове с тугом замандали!
Сада, као међаш немира и слутње
походим нестале стазе које мију
одјеци безгласних корака што тутње.
Призивају нашу давну елегију.
Знам, никада више нећемо се срести
на престолу чежње, већ кад душа бона
што срце остави на безнадној цести,
замирише миром пресветих икона!
I BI LJUBAV – LJILJANA TAMBURIĆ
I BI LJUBAV…
… I bi ljubav…
Na ovoj se zvezdi hladnoj
punoj stenja i kamenja
sve promeni…
Za tren samo…
Zapraši se polen prahom
pustinja što davno sneva…
Zazeleneše se mesta
koja znamo i ne znamo…
Na nogama pčele vredne pronesoše vesti lepe,
sve noseći zrnca srece,
mirišući plavo cveće.
Raširi se ljubav svetom,
vetrovima što svud uđu
raznoseći radost ćutke,
što se kriju za planine
k’o da igraju se žmurke…
Na krilima ptice nose
poljupce ko pisma meka
I pevaju Odiseju
od čoveka, do čoveka…
I bi ljubav…
Leptiri se ljube nežno
prepušteni šarenilu,
samo jedan dan im dosta,
pa odlete u beznađe…
Svaka slatka, pa i gadna
životinja ljubav nađe,
da onjuši okot mladi,
nestrpljivo posle čeka…
Sve je ljubav što postoji,
sve što hoda i što gleda,
Sve ljubavlju zaliveno
ispod ovog plavog neba
Da se ljubav ne dogodi
šta bi bilo od čoveka…
Dal’ bi bio samo ratnik
koji mašta o slobodi
Il’ bi bio zli čarobnjak
što u tamu sve pretvara…
Dal’ bi čekali u sumrak
da se sunce ugljeniše
neizbežnim smakom sveta…
Dal’ bi trava zelenela…
Dal’ bi moglo da se sanja…
Šta bi bilo da nam ljubav
nije srca zaposela…
Pa nam ušla u sve pore,
u poglede, u dlanove…
U vita tela devojaka
za rađanja što su spremna…
U majčinske ruke meke gde majušno dete spava…
Al’ sva sreća…
Ljubav nam od Boga data…
Pa se promeni u trenu
sve što beše od kamena…
Zvezda ova postala je,
sjajna, plava, bajka lepa…
Što voljena od čoveka,
u svemiru zvezdanome
Živi ljubav, ko planeta…
Ljiljana Tamburić
INSPIRACIJA – LJILJANA TAMBURIĆ
Inspiracija
Nekome se beznačajnim
čine stvari tek primetne
zamagljene kao sene
pred očima što se viju…
Ne vide se ni na svetlu
Ni u tmini nemoj, gluvoj,
Pod vodenom prostirkom se
i pod zemljom teškom kriju…
A u svemu…
Sred sivila,
lepota se šćućurila,
Otud zrači…
Samo čeka da je neko
s’ okom sjajnim,
S’ srcem zlatnim
Ugleda… Pa od nje satka
Ono što će razaznati
Nerođeni naraštaji…
NEDOSTOJNA – LJILJANA TAMBURIĆ
Nedostojna
Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase
Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim
Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu
U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese
Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam
Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.
Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope
Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…
Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.
Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.
Ljiljana Tamburić
Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018.
(ПОБОЉШАНА ВЕРЗИЈА ТРИМА ВАЖНИМ ИЗМЕЊЕНИМ РЕЧИМА, 14. јануар 2019.)
МОДИФИКОВАНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА ДАВНИХ ЛИРСКИХ ДРАМСКИХ ПРИЗОРА – Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018. Режија, адаптација и сценографија: Егон Савин.
Готово екстатички аплауз и друге сличне манифестације упућене овог пута бар једнако, чини се у овом случају, драмском тексту, колико и редитељској инвенцији – показале су да је Чеховљев УЈКА ВАЊА данас надрастао свој досадашњи проверени театарски значај.
Изгледа да је садашњем гледаоцу УЈКА ВАЊА, који већ 120 година опстаје на свим светским позорницама, постао најважнији драмски текст овог великог песника позоришне сцене.
Индикативна су споменута, данас измењена и појачана реаговања „западнобалканског“ гледаоца на ово добро знано дело светског драмског наслеђа. Она представљају не само значајан позоришни чин него и важан културолошки, социолошки, политички, етички и цивилизацијски догађај за овај део света.
Aли, пошто сличне реакције изазивају сва велика извођења ове драме – код ,,незападнобалканских“ гледалаца (дакле, и међу кумовима одреднице ,,западнобалкански“), могло би се рећи да и ти, најважнији делови света, листом данас дубински добрано измењени, показују да су им социјалне, политичке, етичке и емотивне прилике бремените западнобалканским синдромима, такође…
Требало је да прође 120 година да говор о овој драми и реакције на њу почињу да прерастају позоришне конотације, допуњујући их сферама разматрања у које аутор није никада могао ни помислити да ће му драма имати приступа.
И западнобалкански и изванзападнобалкански обесхрабрени, детронизирани, бесперспективни човек и грађанин одједном доживљава ликове и збивања на сцени као властити одраз, наслућује у овој представи могућност и нужност заснивања властите наде и вере у себе и друштво, неопходност успостављања свог дигнитетног личног, породичног и друштвеног статуса. Укључујући и повратак свог етичког језгра: загубљене емпатије – заточене у мрачним друштвеним лавиринтима који је спречавају да и закратко изрони било којим поводом, слабећи човеково самопоштовање и снагу осмишљавања борбе за промене.
Чудесни Чехов, драмски писац са, показује се дугом задршком, иако тмуран, невесео, ломан, одвећ благ и као лиричар, без икаквог наума да мужевно драмски проговори и пресече, са ликовима који се поражени и изопштени вуку по сцени – одједном у данашњем гледаоцу разгорева већ одраније наслућивано опредељење да све може бити другачије, да није све изгубљено, да и у лошим условима ваља функционисати (став Соње), да не само за човека него можда и за човечанство има спаса, а не једино за шуме „које се немилице секу“, што Астров стиже да запази.
Долазим из прошлости
Здраво. Моје име је…
Кога је уопште брига како ми је име.
Зовите ме како хоћете.
Долазим из прошлости
имам шеснаест година
ја сам тинејџерка у тијелу старице
и видјела сам своју смрт
и своје поновно рађање.
Нико ме није питао да ли хоћу
поново да се родим и да живим.
Нико ме то никад није питао.
Ни ова старица у чијем тијелу обитавам.
Ни њу нико ништа није питао.
Само су јој рекли да мора живјети
и из тог морања родила сам се ја.
Имам шеснаест година и
ових дана ми је рођендан.
Сјећам се своје смрти.
Била је спора и мучна.
Умирала сам данима
и када сам коначно умрла
одбили су да ме сахране
мада је све било спремно
и цвијеће и свијеће и жито
и комична гомила непознатих људи.
Умјесто да са груменом земље
на мене падне мира заборав
удахнула сам нови живот
и окусила све тегобе мукотрпног рађања.
Настави са читањем “Долазим из прошлости”
ДИШЕМ И ЋУТИМ – Даница Рајковић
ДИШЕМ И ЋУТИМ
И док ветар њише сунчане гране
на зидинама старог моста
разиграна исписана имена
осликавају сунчане стране
Жуборе бистри таласи
на камену светле
травнате танке власи
испод моста цвркућу птице
упрле очи у своја гнезда
од невремена да их спасе
Жуборе бистри таласи
у времену пресушене реке
стварају се нове боје
дишем, а ћутим
жути месец отвара очи своје