(ПОБОЉШАНА ВЕРЗИЈА ТРИМА ВАЖНИМ ИЗМЕЊЕНИМ РЕЧИМА, 14. јануар 2019.)
МОДИФИКОВАНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА ДАВНИХ ЛИРСКИХ ДРАМСКИХ ПРИЗОРА – Премијера драме Антона Павловича Чехова УЈКА ВАЊА; Југословенско драмско позориште, Београд, 8. децембар 2018. Режија, адаптација и сценографија: Егон Савин.
Готово екстатички аплауз и друге сличне манифестације упућене овог пута бар једнако, чини се у овом случају, драмском тексту, колико и редитељској инвенцији – показале су да је Чеховљев УЈКА ВАЊА данас надрастао свој досадашњи проверени театарски значај.
Изгледа да је садашњем гледаоцу УЈКА ВАЊА, који већ 120 година опстаје на свим светским позорницама, постао најважнији драмски текст овог великог песника позоришне сцене.
Индикативна су споменута, данас измењена и појачана реаговања „западнобалканског“ гледаоца на ово добро знано дело светског драмског наслеђа. Она представљају не само значајан позоришни чин него и важан културолошки, социолошки, политички, етички и цивилизацијски догађај за овај део света.
Aли, пошто сличне реакције изазивају сва велика извођења ове драме – код ,,незападнобалканских“ гледалаца (дакле, и међу кумовима одреднице ,,западнобалкански“), могло би се рећи да и ти, најважнији делови света, листом данас дубински добрано измењени, показују да су им социјалне, политичке, етичке и емотивне прилике бремените западнобалканским синдромима, такође…
Требало је да прође 120 година да говор о овој драми и реакције на њу почињу да прерастају позоришне конотације, допуњујући их сферама разматрања у које аутор није никада могао ни помислити да ће му драма имати приступа.
И западнобалкански и изванзападнобалкански обесхрабрени, детронизирани, бесперспективни човек и грађанин одједном доживљава ликове и збивања на сцени као властити одраз, наслућује у овој представи могућност и нужност заснивања властите наде и вере у себе и друштво, неопходност успостављања свог дигнитетног личног, породичног и друштвеног статуса. Укључујући и повратак свог етичког језгра: загубљене емпатије – заточене у мрачним друштвеним лавиринтима који је спречавају да и закратко изрони било којим поводом, слабећи човеково самопоштовање и снагу осмишљавања борбе за промене.
Чудесни Чехов, драмски писац са, показује се дугом задршком, иако тмуран, невесео, ломан, одвећ благ и као лиричар, без икаквог наума да мужевно драмски проговори и пресече, са ликовима који се поражени и изопштени вуку по сцени – одједном у данашњем гледаоцу разгорева већ одраније наслућивано опредељење да све може бити другачије, да није све изгубљено, да и у лошим условима ваља функционисати (став Соње), да не само за човека него можда и за човечанство има спаса, а не једино за шуме „које се немилице секу“, што Астров стиже да запази.
Астровљева опаска није посве лична, успутна, нити безазлена; њу ће готово век касније учврстити интензивна свест човечанства о очувању природе. Предходиће јој опаске највећих светских мислилаца, тешко проходног Ернста Блоха, на пример, који усред своје филозофске ужарености стигне да социјалном ослобођењу човека одрекне ,,могућност успешности – ако она није неодвојиво везана за хуманизацију природе“. (Није ли човек, не треба ли он бити њен део, и потенцијални њен украс?!) Филозоф Блох и њему слични ће на то извандрамски и драматично још много пута подсећати.
Гледалац је у најтавнијим слојевима овако постављеног Чеховљевог текста угледао наду, чак могућност обрта коју му изазивају баш овакви делови и ти (!) клаустрофобични, несрећно спојени и маргинализовани Чеховљеви имобилници с јаловим стрпљењем да се ујкавањски траје, плачидрузи, јадиковци, провинцијски животарници, који, међутим, чекајући заправо себе, у својим луцидно-реалистичним интервалима схватају да нису без потенцијала, да су чак ,,далеко узвишенији“ него што сами мисле да јесу (Јелена). Они у таквим тренуцима схватају да упркос свему ,,треба живети“ – и лаћају се започетог посла (Соња).
Бекетовско чекање ових (само)изопштених људи, који су то више из социјалних него из личних разлога, који чекају да се у њиховим животима нешто набоље промени ( личе заправо на вероватну ауторову помиреност с властитим искашљавањем крви ) није одвећ систематично и конзистентно, како је у старијим читањима УЈКА ВАЊЕ изгледало!?! Нити је њихова помиреност са властитим чемером таквог степена да паралише зачетке њихове и гледаочеве наде да се чак до ,,узвишености“ може доћи!
Уосталом, зашто би мањина усрећених непрестано превладавала многобројније унесрећене?! Категорија и моћ већине је давнашња нада, теоријски, па у доброј мери и практички још у античко време инаугурисана предност, што у данашњем гледаоцу васкрсава идеју да актуелно друштво никад није било ближе преласку из вечне теорије у праксу, па гледалац у незавидном статусу ових (само)поражених људи проналази могућност обрта, не само њиховог него и свог живота. Можда стиже време у којем ће то бити могућно.
У Чеховљевој незбитијској драматургији, нарочито у УЈКА ВАЊИ, велелепно су испоштоване пропозиције да се обичне, готово тривијалне приче, неподстицајни и меланхолични миље, апатична стања и тужне судбине спрегну у светску причу и сценско дело чијем ће драматичном, усхићеном и разуђеном пријему, сада у промењеним светским условима, крај неће наслућивати све и да се човек и човечанство дохвате зелене гране!
Мимо своје воље данашњи, прексиноћни Чехов наводи гледаоца на бројне, наизглед ирационалне закључке, иако они нису у складу са укупном атмосфером дела. Вера Чеховљевог гледаоца је, међутим, постала јача од те ирационалности. Томе доприноси измењена перцепција уметничког дела модерног гледаоца, али треба имати на уму и удео редитељев.
Показује се да није узалуд приказивање УЈКА ВАЊЕ имало већ читав век своју уредну светску фреквенцу, и то готово напоредо са оним што је најбоље у Чеховљевом опусу.
Промењена и повећана маштовитост пријема уметничког дела доприноси да се тамо где се то најмање очекивало открива да човеку не сме бити допуштено да му једина чежња и светло, могу бити они туђи: срећа, успех, љубав, лепота, власт…
Велики словенски лиричар сцене показује да му је друштвена, али и филозофска моћ данас бар једнака оној великој уметничкој, давно признатој, али предуго затвореној у одвећ херметичне, естетске, и готово гандијевске категорије.
Егон Савин је у свом редитељском приступу УЈКА ВАЊИ демонстрирао отмену једноставност, сведеност, прегледност, естетичност – и у односу према тексту и у свему оном што га у овој представи подупире . Чехов је тако осавремењен – изнутра, у својој драмској супстанци појачаној самим драмским аутором! На пример, чувена, хваљена, чак узношена Чеховљева драмска пауза са ореолом високих позоришних и теоријских учинака замењена је овде модерним психолошким, ненападним, сценски домишљеним решењима чији је учинак чеховљевскији и за данашњег гледоца природнији и асоцијативно згуснутији. Изузетно је функционална и елегантна сценографија. Њена прочишћена ликовност све време је активна, пред очима је гледаоца и у свим дешавањима на сцени. Док не почне представа не можете погодити да ће бити стално у употреби као неодвојиви, драгоцени, живи део представе, која се без њега не може замислити. Три отмена, висока прозорска окна, њихова крила и дрвене жалузине одмах почињу свој сценографски и редитељски плес, оживљавају целу представу, постају њени непрестани учесници, шире јој менталне видике: разазнајете, видите или подразумевате не само руску дачу, спахијски летњиковац, мајур, природу, ваздух и леп дан него и душе Чеховљевих јунака.
Тумачи свих ликова овог УЈКА ВАЊЕ носе своје улоге тако да не добијате никакву идеју да ишта промените у њиховој, овог пута помереној интерпретацији. У њој предњаче: Ненад Јездић (као Астров), аутентичан и сугестиван без напора, нарочито у спонтаним и наизглед узгредним идеолошким отклонима од средине у којој је готово стални посетилац – као лекар…
Марија Вицковић (као Јелена) са узбудљивим активирањем (вежбањем) своје женскости, која сеже до стварања узбурканости, па самим тим и изношењем других својстава свог лика.
Милица Гојковић (као Софија), стамена и упорна, надасве уверљиви носилац, попут необзнањеног капетана брода у невољи, идеје и праксе дизања духа, стварног и потенцијалног отпора менталном малодушју – с обе стране рампе!
Упадљива глумачка али и општа уиграност и прецизност овог премијерног извођења УЈКА ВАЊЕ изазива утисак да присуствујете некој од јубиларних изведби ове инсценације!
Неколики хуморни тренови, које, ако добро пазите, можете регистровати у овом извођењу УЈКА ВАЊЕ, добро представљају Чеховљев хумор, али још више његов укупни драмски кредо, односно не одвећ високу радну температуру која му је довољна за драмско функционисање.
Тај хумор је више ствар уљудне друштвене комуникације, учтивости конверзације, доброг васпитања и пристојности него знак духовне апартности, обрта у сценској радњи и говору, подстицајне инвективности или ескападности.
По правој је мери Чеховљеве неосцилирајуће драматургије у којој би сваки већи сценски или говорни ексцес нарушио његову читаву тиху и крхку сценску грађевину и приземио њену апартност. (Један кратки, из ведра неба, изоловани и сценски трапави покушај убиства делује као да га није ни било, сам аутор му се занатски подсмева, градећи га намерно неуверљиво) .
Модернији, аутентичнији и моћнији Чехов одавно није виђен на нашим сценама.
Београд, Драгослав Граочанкић
14. јануар 2019. године
