ПТИЦЕ и… – Ђорђе Врањеш


Ђорђе Врањеш, Гламоч – Камен

ПТИЦЕ

Да није птица,
не би се знало за стране свијета.
Да није птица,
земља би била наглува планета.
Да није птица Икар би умро у тамници.
Да није птица,
времена би се смјењивала
без најављивача.

Да није птица,
рјеђе бисмо се сјећали дјетињства.
Да није птица,
пјеснике би сахрањивали крај потока.
Да није птица …
Настави са читањем “ПТИЦЕ и… – Ђорђе Врањеш”

KADA

Kada si nestao
nisam verovala da ćeš se vratiti
Kad si se vratio
nisam ni pomislila da ćeš me poznati
Kiša je padala
bare se širile u nedogled
noge mi bile mokre
nisam pretpostavila da ću se daviti
Video si kako plutam
došao
pružio ruku
pružio obe
stegao oko vrata
gurao duboko
što dublje
do dna
Kada si nestao
obrisao si tragove mladosti
ušao u kostim
kreatora nestajanja
savršenog majstora
kraja

DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović

ПИСМО

НЕБО ОПЕТ ПЛАЧЕ

Ево ти пишем верна љубо и господарице моја, последњу књигу у часу мога престављења Господу, задњим дахом са којим се делим. Остајем овде смртно рањен на пољу бојном Косову пољу. Крвавом руком пишем ти несигурна писмена. Не жалим душо због смртних рана. Највећа рана за мене ти си, што се мила од тебе двојим.

Кад оно у Самодрежи на авмону причешће примих и заветовах се Богу, завет и теби дадох да задње речи на уснама мојим буде твоје име.

Када време дође да мене потражиш, угледаћеш божур што најлепше цвета. Убери га љубо моја и у косу стави да те његов мирис на мене подсећа.

Када видиш орла да кликће на небу то ја љубо моја бдим увек над тобом.

Чуваћу те верно ма где мени била. Ноћи ће ти мила осветлити најсјајнија звезда која за те светли са најлепшим сјајем.

О Видовдану лета Господњег 1389.

BOLJE ČASNO MRET`, NEK NEČASNO ŽIVET`

Ljubljeni moj gospodaru! Čitam Vaše pismo i trudim se da mi oči ne zarose. Dala sam Vam reč da ću biti hrabra i da neću plakati.Sve sam suze već isplakala tiho noću da me Vi ne čujete.Žena takva junaka mora biti hrabra.

Oprostite mi,voljeni gospodaru,što sada neću ispoštovati sve Vaše želje.Neću Vas tražiti na Kosovu ravnom.A tako bih tamo doletela da Vam vidam rane.Ako se mora mreti,da umrete u naručju mom.Neću mirisati krvave božurove,a ni kosu krasiti sa njima.ni slušati kliktanje orla.Neću čekati da me neprijatelj obljubi .Neću pogaziti svoju veru.

Vas smrt dočekuje na Kosovu polju, moja crna raka je carski grad Kruševac i talasi drage nam Morave. Ali,negde na nebu, međ` zvezdama ,naše duše će se naći.

Zauvek Vaša do groba.

АУТОРИ:

Настави са читањем “DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović”

ДРАМАТУРГ – Андреја Ђ. Врањеш

ДРАМАТУРГ

Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, када се чини да се сва светлост Васељене спустила на улице овога града, на људе, чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нација,обичаја и много чега другог још невиђеног. Задржао се кратко, чинио је тако где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, а онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако проћи и живот, јер док има градова и представа, човек је онда уходан у ритму, колотечини. А живот преварант пропири као ветар брзином. Када у неким годинама сачекају ненадано старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, понекада и претерано неумерен. Представе су се низале као и градови које је остављао. А он отмен,наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама. Чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају, траже аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија је постао, нису могле да га се ослободе,ни када је отишао, као потреба,као овисност, виртуелна игрица коју заволе деца, па после не могу да се од ње одвоје. Само он није био виртуелан, него потпуно стваран најлепше могуће истинит. Није марио за жене, што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав Остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у тишинама, када се присећао, када би славио прошлост. Волео је трагати у свом послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков, једне сушне јесени без киша, да у њему и остане.

Можда је била слутња, можда? Кад је представа ушла у репертоар, почела из себе лепотом да се храни, означила је крај узвишеном живљењу, племенитом животу човековом, престанак драматуршког рада редитеља рођеног да свет дарује лепотом јединственог у профаном пролазном. Све је његово било чудно , од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као и увек целог себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки покрет, глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда. Пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту у замаху стваралачке снаге, у четрдесетој години путовања кроз неизвесно што се борба зове. Кад човек умре увек је млад, подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је одиста био млад, млад за губитак трајања, за њега је на несрећу све прерано стало, мисао, време, покрет.“Свака смрт је по једна пропаст света“, рече песник. Никада више неће путовати временом, никада радити што је највише волео и још много тога никада,најсуморније неће бити њега.Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на шпанском, љутио на талијанском, волео на руском. Није имао народност, није му ни требала, био је светски и свој. Волео је слободу, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући себе у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош. Пољак пореклом, смрт га је преварила у земаљи предака, много је необичног било у његовом отварању себе у тихом животу ограђеном лепотом.

© Андреја Ђ. Врањеш

 

НОВЕ – Љубодраг Обрадовић

НОВЕ

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Настави са читањем “НОВЕ – Љубодраг Обрадовић”

ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА – КОНКУРС 2022.

Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна (14. фебруар), Атеље-галерија МАКИ из Крушевца и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Културним центром Крушевац расписују:

14. РЕДОВНИ (Други виртуелни конкурс)
међународни поетско-ликовни конкурс за 2022. годину на тему:

“ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА”

Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО – ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА – КОНКУРС 2022.”

ДРУГИ ПИШУ – Телевизија Плус Крушевац – Промоција часописа ПоезијаСРБ бр. 17.

U organizaciji Kulturnog centra Kruševac i Udruženja pesnika Srbije u bioskopu Kruševac danas je predstavljen novi, sedamnaesti po redu časopis za poeziju Poezija SRB.

Настави са читањем “ДРУГИ ПИШУ – Телевизија Плус Крушевац – Промоција часописа ПоезијаСРБ бр. 17.”

УНУКЕ И ПЕСНИЦИ – Живојин Манојловић

UnukeiPesniciZivojin

Каталог је урадио Живојин Манојловић, песник из Крушевца и састоји се од слика његових пријатеља писаца и њихових песама које су посветили његовим унукама! Ако желите да прегледате цео документ на други начин наставите са читањем. Преузмите пдф, погледајте, прочитајте и уживајте!
Настави са читањем “УНУКЕ И ПЕСНИЦИ – Живојин Манојловић”