www.poezija.rs

Dve pesme meseca za decembar 2021.

                                                 1.PASTIRICA – M. Popović

dugo kiši u modrim brdima
sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

ne znam koliko je
duboko u vremenu
ta šutnja ogoljelih šuma
i nevinost koja je
u mojoj glavi ostala kao poj
s tisuću mogućnosti
dugo kiši u modrim brdima
iznad naše kolijevke
znam da malo smo
imali vremena
koje se nigdje ne zaustavlja
a ti ipak moje puteve
nazivaš zabludama
i negdje usput nestat ćeš
kroz žuta žita
ili kroz žamor gradsku
za tobom plovit će moj glas
za tobom jednoga dana
uzalud ću ući u tramvaj
kod katedrale kad se
nekome u meni nasmiješiš
iza prozorskog okna
i ugraviraš svoje srce
u moje čelo s kojeg će ga
nehotice sklonuti nečija ruka
i izbrisati viziju i našu vožnju
koja se nigdje
ne zaustavlja

                                    2.НЕБЕСКЕ ЊИВЕ – Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:

„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Душан Комазец

_____________________________________________________

Два су разлога што у месецу децембру ’21. за најбоље изабрах две песме.

На вама је коначно да бирате бољу. Ја не знадох.

Прво, зато што су обе изузетно квалитетне и био би грех једну изоставити.

Други је разлог да не буде паран број изабраних песама у овој години, јер доста нам је било догађаја који се обележавају парним бројем.

Верујем да ми ни ово нећете замерити.

_____________________________________________________

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ЛЕПЕ ПИСАНЕ РЕЧИ,

Завршила се ова 2021. година у којој је мени поверено право и дат задатак да бирам најбољу песму месеца. Ни мало лак задатак,  трудио сам се да извршим на нај поштенији начин и да свака изабрана песма месеца завређује такав статус.

Мој одабир можете јавно оценити и  то би ми много значило у смислу сопствене провере око избора песама.

Пред жиријем ће бити тежак задатак да од дванаест, по месецима, изабраних песама издвоји ону која заслужује да понесе наслов најбоље у години која је иза нас. Ништа мањи задатак неће бити ни за широку читалачку публику која ће својим гласовима одабрати најбољу песму.

Хвала свима који су писали и слали своју поезију, хвала онима који прате наш сајт и читају поезију коју шаљу наши чланови или да то нису, али нам шаљу песме, јер су у нама препознали Удружење које почива на доследној отворености за свакога ко жели да му писана реч добије карактер јавног представљања  јавности.

Добро здравље свима који пишу, шаљу, читају, гласају и  прате рад Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ са седиштем у Крушевцу.

До новог писања и још лепших стихова.

                                                                      Драгојло   Јовић