Добродошли!
Светом Николају
Реци Никола Свети
свакоме на планети
да истина се јавља
у лику православља
Чувару свих морнара
што моћна чуда ствара
сијај во вјеки вјеков
пригрли пут човеков
Даруј утехе речи
кроз молитву што лечи
мирну луку без рата
одшкрини свака врата
О Свети Николају
нек широм света знају
да душе нам умива
твоја молитва жива
ВРЕМЕНА БЕЗ ЉУДИ
Кад се клања чаршији на четири стране,
што је ружно, однекуд се врати,
изгуби се жртвом одбрањено,
нигде мора а свуда пирати.
Светлост блешти, а ништа се види,
млади одмладели, стари у самоћи,
празни мисле што нису никада ,
не може се од,, паметних“ смоћи.
Наместе се времена без вида,
плитких дела, врх неба узнесу,
човеку се неда насмејати,
куће с бројем, немају адресу.
Христос се роди
Ево нама радости, Христос нам се роди,
Благослови Господе нек се земља плоди!
Нека расте нека цвета на многаја ,многа љета ! Господе!
Мир у души носимо љубав нека зрачи,
помилуј нас Господе, духовно смо јачи!
Нека расте нека цвета,на многаја, многа љета!
Господе!
Живот нек се настави молимо се Богу,
срећан Божић желим моме српском роду!
СВЕТО ЈУТРО
Иде Божић, иду дани свети,
јутро носи освећене слике,
да се богат сиромашних сети,
да обиђу здрави болеснике.
Млад комшија старог да услужи,
да радосник теши жалоснога,
да се сретник с несретником дружи,
сви смо деца јединога Бога.
Да нам љубав са јутром процвета,
да завлада свенародна слога,
да полети на све стране света
у молитви кад поменеш Бога.
Стигло јутро из небеских страна
да нас врати са грешнога пута
да примимо радост светог дана
к`о топлину Божијега скута.
Завађени јутрос да се мире,
у радости да нам око блиста
од доброте срца да се шире,
да достојно гледамо у Христа.
Стиг`о Божић, стигли свети дани,
да би Божији постао доиста,
прекрсти се и пред олтар стани,
нек ти око пред свећом заблиста.
ОДАНА ПЕСМА
Ја сам ехо твојих
Прохујалих дана
Ја сам ненаписана песма
Што броди годинама
Твоја сам најсјајнија звезда
У “бескрајном плавом кругу”
Утеха сам твоја
Кад те црне мисли обузму
Ја сам она последња кап весеља
У најцрњем вину
Твој најјачи опијат
Који ствара истину
Понекад сам само
Привиђење огрнуто
Велом тајни
Твој одани сапутник
Изненандни гост
Кад ти туга долазак
Најави
Настави са читањем “ОДАНА ПЕСМА – Слађана Бундало”
ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ
Виноград се, каже деда, за живота једном сади,
за Трифуњдан обрезује и благослов за род прима.
Тако исто с кућом бива, и кућа се једном гради
и виноград и праг родни, преносе се потомцима.
Виноград се брижно пази, као дете размажено,
сваког дана и он тражи, бригу љубав, миловање.
У њему се буди живот, кад је душом завољено,
виноград је извор здравља и божије даровање.
С кол`ко бриге свака мајка носи чедо под грудима,
исто тако виноградар, ради, стрепи толко дана.
Обрезује, окопава и хвали се пред људима,
сваког јутра од Трифуна, до јесењег Михољдана.
На Трифуњдан већ у зору, домаћин га обилази,
ореже по који чокот, с вином шкропи орезано.
Молитвом му враћа снагу, грубом руком лозу мази,
да с јесени запенуша, добро вино, Богом дано.
Настави са читањем “ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало”
Škripa prozora
dečje oči radosne ~
stigô Deda Mraz
ЉУБАВИ
Колику моћ има Сунце
Што пригрли твоје додире
Колику моћ има зрак
Који заблиста светлошћу твојих очију
Колико речи да удахнем
Како бих ти рекла,
Смислу мог универзума,
Ти светионичару моје љубави
Придодај ми твоју душу
Да ме води кроз време
Ушушкај моје мисли осликане делима
Тешко је дохватити месец
И ставити га на груди твоје као орден
ИГРА ТЕЛА
Љубим прст
Ногу
И даље
Бутином као свила
До састава обе
Где ври пожуда
И страст луди
Влажном топлином
Сагорева и оно мало свести
До бесвести
Твојим уздахом
Као ропац Нијагаре
У понору водопада
Рукама преко бедара
И јамица
ПТИЦЕ
Јато грабљивих, гладних, изгладнелих птица
црних, сивих, белих… неуморно кружи, надлеће
над рањеном душом и телом, чини се – на издисају
и већ осећам њихову топлоту и сладуњави задах.
Клепет и све слабији замаси разнобојних крила,
у немоћи и посустајању, доносе ми пријатну свежину,
наду да ће ускоро доћи дуго, дуго жељени крај
без сећања, наде, бола, непрекидне стрепње…
Црне, грактаве и гладне птице само су весници смрти
после њиховог крвавог пира, не остаје ништа:
ни бол, ни патња, ни успомене, ни зебња од непознатог,
наступа вечност материје без свести и осећања.
Сиве, често нечујне птице, безболно улете у тело,
свијају гнезда, полажу покварена јаја за будућност
и једнога дана, у тренутку среће, без најаве и бола,
излегне се нешто злокобно, не знаш шта…
али нема више сигурних осећања, веселих и лепих снова,
оних што тумачиш као наду за лепшу будућност, живот…
Све постаје сумња, живот у сновима – коб, која је у теби
и живот постаје ружан сан -коб- негација тебе и њега.
Беле птице су најлепше, неупадљиве у плаветнилу неба,
често и невидљиве – смо круже и само одлете… у тишини
да ти заметну траг, крећеш погрешним путем – кобним путем
и страдаш, у вртлогу истине и правих путева -ЗБОГ ТВОЈИХ ПТИЦА.
Дуле Пауновић
25. 09.2021.год.