ЗАЛУД – Милица Митровић 

Хтједох написати пјесму лијепу,
пјесму која срце блажи.
На моју срећу и љубав слијепу.
Ал’ залуд кад душа само тугу тражи.
°
Не знам зашто, не видјех ни када,
се у моју душу ушуња туга.
И зашто сад мојим тијелом влада?
Кад желим да буду боје дуга.
°
Почех писати риме тешке.
Почех поново правити грешке.
Кренух ка дуги веселих боја.
Залуд, туга је емоција моја.
°
Хтједох направити кулу ријечи.
Ал’ вихор ме тихо у томе спријечи.
Оловком пишем, немир ме гуши.
Зашто баш сваки дјелић да сруши?
°
Пођох да пишем пјесму без ријечи,
Ал’ не може све, на хартију стати.
Па се у том трену запитаx.
Какав је то човјек, кад стално пати?
°
Кренух да пишем стихове дуге,
Ал’ немир се тежак у мени скрио.
Као кад губиш љубав у себи.
Као кад оде онај “што драг је био”.
°
Пођох у вјечне облаке риме.
Писаx о обали, стигоx до плиме.
Кренуx ка небу да берем срећу.
Ал’ тамо се скоро вратити нећу.
°
И пођоx и кренуx.
Ал’ не стигоx далеко.
Како да објасним теби то сада?
Као да је одлучио неко.
Да остарим вјечито млада.

ПОТРАЖИ МЕ У СЈЕЋАЊУ

Потражи ме у сјећању,
У сусрету неком знаном,
У мирису јоргована
И у неком јутру раном.

У вечерњој тихој сјети,
Потражи ме у сумраку
Кад се мјесец осмјехује
Сјајном сунцу на заласку.

Потражи ме у сновима
Гдје умире тужна јава.
Двије душе гдје се срећу,
Гдје нас љубав обасјава.

Потражи ме у пољупцу
Наше слатке успомене,
Гдје се срца не растају,
У сјећању потражи ме.

ПРЕСТАО САМ – КОЗИЋ САША

Престао сам да идем

када сам схватио

да немам где да одем.

 

Дар говора сам изгубио

кад сам схватио

да ми се уста стално суше.

кaда причам,

 

Пијем

много воде

тера ме да мокрим,

 

Престао сам да гледам

онога тренутка

када сам схватио

да нема више

ништа паметно да се види.

Све је већ виђено.

 

Сада још само могу да слушам.

А то се,

изгледа данас

много тражи.

ПОВРАТАК СЕБИ -Здравка Пап

Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.

Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.

Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.

Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.

Кад љубав одлази – Нина Симић

КАД ЉУБАВ ОДЛАЗИ

 

Може ли се заджати љубав

Када цури као песак између прстију

Као вода која нађе пут кроз стене

Као ваздух што шишти из балона

Као ветар у теснацу.

 

Треба само пустити

Оно што се и онако губи

Не вреди плакати

Нема објашњења, а мора се прихватити.

 

Сачувати сећања на лепе дане

Одболовати своје ране у самоћи

Задржати понос и спремити се

За нове љубави и нове ране.

Носим тугу – Нина Симић

НОСИМ  ТУГУ

 

Носим тугу

И кад се смејем

Као шешир

Кад пођем на плажу

Носим тугу и кад шетам по шуми

Као прамен магле над крошњама

Носим тугу

И кад је весеље

Мени неко фали

Носим тугу

Као део акцесоара

Кад пођем на пут

Носим тугу

И кад певам

На кармину који ставим

Тек толико

Да је мало увек има.

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU – Ljiljana Tamburić

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

ЛУТАМ – КОЗИЋ САША

Лутам овим животом,

тражим изгубљене године,

нестале у магли

пуној снова и надања.

 

Све ватрене зоре

у судару истине и стварности

настале су

на ушћу љубави и спокоја.

 

У загрљају туге

умире њихово последње ја,

рођено на узглављу

несебично подареног себе

док је трајала олуја страсти.

 

Бурно и ватренo

на крају прелази

у праву љубав.

 

И трајаће ,

докле год,

и у каквом год облику,

опстане

у авантури

која ће још дуго трајати

V R S T A

Izroni iz pakla crna ljudska vrsta
pa zaigra nemo avetinjsko kolo
krezube utvare bez groba i krsta
čerečeći dete vezano i golo

Izmaglica smrti kroz pustoš krivuda
crne senke pakla caruju u noći
razaraju zemlju bez Božijeg suda
bez straha da pravda može po njih doći

Suknu oganj pravde grešnicima sudi
od jarosti svete vrste da ogole
svi glasnici pakla što ne behu ljudi
što se podlom đavlu mesto Hristu mole

I razli se zora sjajem pravednika
opet svetim nebom bele ptice lete
u srcima ljudi gori Božja slika
u duši se igra okupano dete.

autor
Jovica N.Ðorđeviċ
14.03.2026g.