Добродошли!
Оног дана
када умрем,
умрећу задовољан.
После мене
остаће моје песме.
Неко ће их некада наћи
на интернету,
прочитаће их.
А што је најважније ,
прочитаће
моје име.
Остаћу записан у времену,
времену
кога никада нисам имао довољно.
Можда ће то бити
нека награда.
Моја.
Зато сада, када кажем
да ћу бити задовољан,
Да ћу умрети у сазнању
да ће ме негде бити ,
макар као електронски запис
Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?
Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.
Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.
Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.
Прошло је скоро три деценије
од када смо чули за
колатералну штету.
И сада опет ,
од Американаца.
Убише децу…
Гле чуда , девојчице.
Та невина створења
која нису крива ни за шта.
А и да јесу ,
убити дете?
То је врхунац бешчашћа.
А шта очекивати
од оних који су настали
од убица, лопова,
сецикеса и пробисвета…
Шта очекивати
од човека који је
са разноликим људским отпадом , правио журке
са малолетним девојчицама?
Веру је нашу,
а и њихову, погазио.
Бога опонаша ,
а исти ће му
најскорије судити.
Истини се не може побећи,
нити се она може
изиграти
НЕЋЕМО РАНЕ КРИТИ
Рушили ми земљу тирани без лица,
Бацали су бомбе с небеских висина,
Распорено небо остаде без птица,
Предака нам корење врисну из дубина.
Са Јадрана плавог, где смрт се ковала,
Севале су муње челичних џелата,
Свака је ракета парче меса крала,
И катанац ставила на небеска врата.
Планине моје и данас још јече,
Реке се сузом горком умивају,
Уранијум тихи кроз жиле нам тече,
Док ветрови песму опела певају.
Уместо вртића, болнице се граде,
Где тишина вришти кроз ходнике дуге,
Болеснима често више нема наде,
У земљи што грца од нечујне туге.
Такво „Милосрђе“ заборава нема,
Нити земља моја оздравити може,
За векове многе остаће поема,
Да нас моћници на ломачи ложе.
Један добар народ сатрше стоноге,
Ал` из сваке ране ниче нови клас,
Иако су нанете ране предубоке,
У болу смо нашли свој вечити спас.
Али, нека знају ти сејачи смрти,
Иако су сејали у намери злој,
Точак се судбине и даље врти,
Србија живи вечни живот свој.
Из пепела ниче пркос који плане,
Сваки је гроб постао темељац,
Неће нам никад избрисати дане,
Нит` затровати наш последњи зденац.
Залуд њима челик и јадранске ватре,
Наш корен је дубљи од сваког нишана,
Народ се овај не може да сатре,
Док у њему живи вера православна.
А кад мисле да се гаси пламен,
Из пепела врелог нови живот креће,
Сваки је срушени и спаљени камен,
Постао гнездо за бесмртно цвеће.
Корен је српски у дубини стене,
Што не може челик и отров да згази,
Кроз васкрсли народ вера увек крене,
Док сунце слободе на истоку излази.
Нећемо клечати, нити ране крити,
У пркосу нашем васкрсење спава,
Србија ће увек слободарска бити,
Док је Христа Бога и српскијех глава!
Драгојло Јовић
Ми нисмо достојни тебе
Горског дива из Петњице,
Оживотворисмо ћутањем
Утамничење сутрашњице
Из које умјесто плаветнила
Ниче проклета тушта и тма,
Што нас подмукло заварава
Да се не придгнемо са дна
У које нас издајници гурнуше
И себе за Свеце прогласише,
Данајске дарове нам дадоше
Мислећи да нам душе спасише.
Који нас грамзивци заробише
И отеше сваку о теби мисао
Што подсјећа на грдне казамате
Који немају никакав смисао,
Гдје твоје јуначко срце куца,
Невине очи у даљину гледају
Знајући да ти ништа не оста
Само жеља да ти не продају
Оно што си у крви створио
Са својим згаженим родом,
Из мемле и пепела га дигао
Под светим небеским сводом.
Ал’ не дај се дична главо
Чувај своје од погани лице,
Писаћемо увијек свемогући
Свако слово твоје ћирилице.
ШУМАДИЈА
Гледао сам са Рудника,
од Мораве траку водну,
кроз лугове што натапа,
благородну земљу плодну.
Дивио се „српском мору“,
док шумећи мирно тече,
и пољима златоносним,
на која се спуста вече.
Хук сам горских вила слуша`,
ка Морави што хитају,
и с водама благотворним,
рајске баште заливају.
Дивећи се Шумадији,
док је гледах ка` на длану,
душа ми се наужива,
и на срце мелем ка`ну.
Онај ко не воли, ко не поштује и ко не чува
природну околину, није поштен и честит човјек.
Аутор
На Руднику, јун 2022 љета Господњег
Путевима надахнућа
корачам уздигнуте главе.
Тражим духовно искупљење
потрошених митова
наше револуције.
Водили су нас
од истине
до савршене лажи.
Веровали смо.
Дозволили смо.
Мислили смо…
А онда су преко ноћи
пали сви наши снови.
Многи су пали.
Многи су остали на дну.
А неки, још богатији,
остали су читави
у вечном талогу политике.
Ми преостали
као духови идемо улицама
и стално плачемо
за пропуштеном шансом
живота.
Расти граде
да сви раде,
Нека уче
Да поуче
Руке нове
Много јаче него ове.
Расти роде
Да сањаре у слободи,
Ти прошлости завештана
Свима нама,
Уклесана у камену
Хрид и стијену
У лукове старог моста
Што нам свима вјечно оста,
златни печат загрљаја
Дивље ријеке с оба краја.
од звијезда саткан рају
Расти древни да сви знају
Плод си тврде земље наше,
Дједовске те руке даше
Да те од зла сачувамо
И блистава да те дамо
У мермерном бијелом сјају
Неком новом нараштају.
СВИМ ДАМАМА СРЕЋАН 8 МАРТ!
ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.
Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је сад ту да нас обмане,
стварност је данас стварно сурова.
С песмом ћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Pesme hoću
Ne smejte se, dežurni smejači,t
ne radujte se, večiti gunđači.
Tužnu muziku čujem
i celu me tuga obuzima,
dok se tope kao sneg u čaši
iluzije o suncu i moru.
Moje suze kroz maglu teku,
slivaju se ko kiša u reku.
Nije meni što te gubim žao,
već što nisi, ko ja tebi,
ni trunčicu srca meni dao.
Smejte mi se, večiti smejači,
radujte se, sreće otimači,
rugajte se, sreće rasturači,
pratite me, ponoćni jahači.
Vreme mi je jedini spasilac,
a Paul Revere moj pratilac.
Noćas samo tužne pesme hoću :,,
svirajte mi, ulični svirači”.
