Ljiljana Žikić *In memoriam

Srpska heroina Ljiljana Žikić,

kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je 1. aprila 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.
Lepa crnka bila je mis Jugoslavije 1978. godine, imala dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Pre nego što je otišla u rat na Kosovo i Metohiju 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.

ljiljana-zikic-1.jpg
Ljiljana Žikić Karađorđević Foto: Instagram Printscreen/Megdan

Imala je veliku želju da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije. Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece, a najmlađa ćerka Dina postala je poznata javnosti kroz učešće u rijaliti programima.

Bila dobrovoljac u vojsci – Upala u zasedu

Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.

Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika. Imala je samo 42 godine.

Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

O njoj se malo šta može pročitati, ali zato živi kroz pesmu koju je sama napisala pred kraj života i u kojoj je maltene opisala sopstvenu smrt.

“Braniću Srbiju i kad budem mrtva”

“I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

 

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

 

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da se stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

 

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

 

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema.”

                                  (Preuzeto iz dnevnog lista KURIR od 3.4.2026.)

KOSAČ- Dragan Milošević

KOSAČ

Danas, ko nekada, kosač zemljom hodi.
Zamasima kose polju život seče,
otkose da slaže to mu uvek godi.
A ceo svet ćuti i ništa ne reče.

U silini svojoj razmahnu se kosom
i na starom Humu u aprilsko veče,
u trenu, pokosi cvet umiven rosom.
A ceo svet ćuti i ni reč ne reče

Bolest ga obuze, ohrabren nedelom
razjareno poče pupoljke da seče.
Cereći se smelo, pod ludačkim velom,
sve gazi i lomi. Svet ni reč ne reče.

Mlado cveće bira, krvoločna avet,
cvetno polje nađe i njemu poseče
cvetova nevinih sto šezdeset i pet.
A ceo svet ćuti i ništa ne reče.

Ulizice podle, kosačeve sluge,
ni reč ne govore, kukavički ćute.
Ali zašto ćute vajne sile druge.
Da li ih strah hvata il mu ljube skute?

Udariće kosa kamen ljuti, sveti,
tako će reći On i čelik će pući.
U stomak kosača vrh će poleteti,
drob će se prosuti i po zemlji vući

I onda, kad njega na zemlji ne bude,
oni što ćutahu tad bi da mu sude.
Setiće se cveta sto šezdeset i pet,
uzviknuće smelo „Sad je slobodan svet“.

НАШЕ ВЕЧЕ

Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?

Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.

И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело

Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,

Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.

И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.

 

КРАЈ – КОЗИЋ САША

Када небески свод

спусти своје тамне скуте

на кровове мога града,

 

и када звезде

обасјају небеске долине,

 

Ја, погледом упртим у небо,

тражим Бога,

очекујући нешто.

 

Узалуд.

Поглед остаје

уперен у празнину.

 

И само понека искра сећања

зацакли у мојим очима.

 

Тек на крају свега схватиш

то је то.

И даље нема.

Стигао је крај

Две звезде изнад мене

Тата мој, и деда мој,
две звезде што не гасну никад,
отишли сте тихо, без гласа,
а у мени остаде вапај и крик.

Недостајете у сваком дану,
у сваком јутру што мирише на дом,
у сваком осмеху што заболи,
јер вас тражим у свему што волим.

Тата, твоје руке и даље памтим,
као заклон кад све постане страх,
као реч што ме увек подигне.
Кад паднем, устанем опет – ти отераш ми мрак.

Деда, твоје приче су остале,
у старим зидовима, у тишини,
у погледу што је говорио све,
и у доброти што никад не мини.

Често вам шапућем у мислима,
као молитву што срце зна,
па нека вас небо нежно чува,
тамо где душа вечито траје и сја.

А ја ћу вас носити кроз године,
кроз сузе што понекад теку саме,
јер љубав не умире, не одлази…
Она остане у души, у крви, у нама.

И кад ме сломи туга без речи,
ја подигнем главу, јер знам добро то:
да живи сте у мом кораку,
у мом срцу… заувек, тата и деда мој.

                                      Бојана Петковић

У ВАТРИ – Љубодраг Обрадовић


audio verzija

У ВАТРИ…

У ватри
растућег таласа
гори пена сунчева заласка.
Остани ту, малена…

Остани ту, на обали,
блиска ми у трави
и кад ноћ сунце поплави,
руку на чело ми стави.

Река ће да тече,
жубор шумове да упија
и док пољем плови вече,
љубав наша има да сија.

И би нам лепо,
и срећу нађох,
али за кратко!
Чим свану прво јутро,
на своју страну,
оде свако.

Оста поврљана трава
и плач забадава…
Идиле нема више!
У грудима
туга бол ствара,
а љубомора бес њише.

Настави са читањем “У ВАТРИ – Љубодраг Обрадовић”

Песма за месец март 2026. – Љиљана Тамбурић – НЕ МОЖЕШ МИ ОТЕТИ ПЕСМУ

NE MOŽEŠ MI OTETI PESMU

Možeš mi uzeti sa dlana vode
i zadnje zrno soli uz hleb
U mračnom uglu memljive sobe
dok gasiš svetlo koje još tinja
Okuj me slobodno u lance zlobe
udeni telo, steni u žleb
No odatle će iznići reč
kao čudesna razorna sila.

Možeš mi srušiti kuću što gradim
na mene prosuti mrak i tišinu
Možeš me zaklati i mojom krvlju
škropiti putem, svojim, prašinu
Ali mi nećeš uzeti mrlju
staru i modru, tu nit iz uma
Što je pokrivam crvenom svilom
i čuvam u sebi kao baštinu.

Možeš mi slomiti slabašne šake
i okrenuti dlanove tlu
Da ništa ne prime niti daju
da mi ogreznu misli u zlu
No znam da zauvek mora da traju
kolibri što nose u kljunu slova
Pa se sa mojim polenom ljube
i mede gorke cvetove bola.

Znam da se zoveš-moj drevni strah
egom ne mogu da se sačuvam
Umesto rose nosim svoj prah
od vatre kojom podgrevam rime
Možeš mi oteti vazduh i papir
i nepoznato cvetno mi ime
Ali ne možeš mi oteti svetlost
koju mi duša od reči tka.

Neću prestati da gradim kule
na travi kojom ko srna gazim
Što ključ od mira u sebi traži
plašljiva, slepa od slatkog sna
Ja nisam ono što mi oduzmeš
već ono što u sebi sačuvam
Tiho sam NE što odjekuje
kada se drugo ništa ne čuje.

Postojiš od kada pamtim za sebe
uvlačiš mi se u svaku reč
Plašim se nekada i da dišem
lice mi praviš belo ko kreč
No više nisi od mene jači
iznutra cakli mi utroba sva:
Ne, ne možeš mi oteti pesmu
Jer pesma-to sam zapravo ja.

Ljiljana Tamburić

S A M A R

Kad upregnem dušu u jaram života
pa za zdravlje svima tad podignem čašu
to što nosim samar nije me sramota
samo marvi ne dam da me mučki jašu

Jer ovde se obraz prodaje za sitno
pa se lažlju krpi ko poderan plašt
a prodanoj duši nije ništa bitno
samo bar na tren da okusi tu vlast

Nek me zovu ludim dok uzimam meru
dok im reč u grlu ne postane kost
prodali su Boga,prodaće i veru
samo da u selu budu viđen gost

Nek se glođu sami oko trule vlasti
dok im srce crni ko gnojina rupa
a meni će kletom pod samarom časti
zanavek u sreći srdašce da lupa.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
01.04.2026g.

Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

МОЈ ТАТА

Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.

Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.

Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,

Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.

Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.

Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.

Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.

Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси

Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.