Румунском сину Србије Васку Попи После концлогора живот схваташ и лаж и истину, суштине су јасније. Твој поглед сада јесте као објектив и није то гледање оком него је гледање срцем. Писати на длану стиховима давање је топлине своје руке у којој је срце. Аутор :Инна Начарова, Русија /г. Уфа Настави са читањем "Румунском сину Србије Васку Попи – Инна Начарова"
VEČNOST
U kafani, kad mi klone glava,
iz čaše će na me linut vino,
bez popova i bez zaborava,
u večnost se stari boem vino.
Neću sprovod, neću tamburaše,
lažne suze silom prolivene,
hoću društvo, hoću svirke naše,
da uz pesmu setite se mene.
Hej živote, dušmanine stari,
pusti malo na tren da prodišem,
zašto meni sve tuge podari,
daj bar jednu suzom da obrišem.
Neka pesma molitvu mi budi,
ništa od nje za men’ nema slađe,
na kafani prozor kad zarudi,
nek mi duša večni spokoj nađe.
sutor
Jovica N. Đorđević
TRADICIJOM MIRIŠE SRBIJA – Ljiljana Tamburić
Tradicijom miriše Srbija
Tradicija leži u srpskom odelu,
u narodnoj nošnji iz starog sanduka,
u kome se išlo na sabor i prelo,
od kanica, bluze, do gajtan prsluka.
Od čarapa crnih, štikovanih vunom,
čakšira na bridž, šivenih od čoje
podvezanom kosom, šamijom ko krunom,
sve do brojanica, na ruci što stoje.
Tradicija leži u svinjskom opanku,
vezenoj košulji i u tkanoj suknji,
u dukata niski na mladinom vratu,
pletenici sjajnoj na mlađanoj crnki.
Tradicija leži u šajkači kapi,
nakrivljenoj levo, da ka srcu vuče,
u Vrancu, kom pena, sliva se niz sapi,
kog jahaše momče, dok vetar fijuče.
To je čeza, jaram, plug kog vuku krave,
to je čerga, ćilim, krpara na pruge…
Tradiciju čine neke stvari male,
amajlije koje brane nas od tuge.
Svirajče i frula, okarina, gajde
i junačke pesme iz ratova silnih,
pa Srbine, dive, zaboravi- hajde,
glasove i zvuke pojanja umilnih.
To je kolo srpsko, najlepše na svetu,
Praznici crkveni, posela, nedelje,
pogača i slanik, gradinče u cvetu,
bosiljak u džepu majčine kecelje.
Na razboju potka, kudelja u krilu,
vreteno sa pređom, na livadi stado,
šljiva Ranka koja toči nam rakiju,
I loza što j’ Srbi ispijaju rado…
Dud, crni i beli, dunja sa ormara,
Od svog voća slatka, k’o i sok od zove
hladovina lipe, što dušu odmara,
i lek što nam toče iglice borove.
Tradicijom mirišu naša stara jela,
šušti u šumarku, dok se Badnjak seče,
klasa nam u njivi, dok pšenica bela,
čeka da se od nje pogača ispeče.
Oko nas je svuda, dedovina naša,
na čuvanje data, predata s kolena,
zapisi još pamte kraj hrasta međaša,
da za njenu vrednost ne postoji cena.
Ko je srpskog roda, treba da oživi
tradiciju, kao, od izvora vrelo…
Da je deci širi i da joj se divi,
uspomenu čuva na sabor i prelo.
Ljiljana Tamburić
ŽITNA POLJA – Jasmina Dimitrijević
ŽITNA POLJA
Trepere sunčevi zraci u zlatastom klasju žita,
rasplela se svila kao devojačka bujna kosa,
pa se putnik namernik samo po nekada zapita,
dal’ to kaplju devojačke suze, il’ iz žita rosa.
Na laganom povetarcu snopovi su zaplesali,
kao da im iz daleka simfoniju neku nosi,
nežno se njišu uz zvuke što su samo oni znali,
dok ih nečija ruka, jednoga dana ne pokosi.
Doći će jesen , opusteće velika žitna polja,
samo će ptica zalutalo zrnevlje da potraži,
možda će sledećeg proleća muzika biti bolja,
ostalo je samo zimus, strašilo na mrtvoj straži.
Žito umorno u ambaru nečijem mirno spava,
čeka da ponovo zatreperi ispod svoda plava.
СУЗО МОЈА, НЕ ЧАМИ ПОТЕЦИ – Милоје Вељовић
СУЗО МОЈА, НЕ ЧАМИ ПОТЕЦИ
Сузо моја, не чами – потеци
Својом капљом моје боли реци
Тужна сета утробу ми пара –
Душа ми је озебла од рана!
Данас кад је помен Светом Петру
Стихове ћу да пустим у етру
Описаћу једну мучну сцену
У зворничкој Каменици селу.
Сребреница српско страдалиште
И истине праве губилиште
Прошлог века деведесет друге
Беше кратер јецаја и туге.
Погибија малог Слободана
Мојом песмом није описана
Са речима које беху благе
Да је срочим не имадох снаге.
Данас ево срце риму прену
С тешком муком описат ћу сцену
Пред најездом бесне камариле
Кад бежаше Срби преко Дрине.
Злотвори су палили и клали
За милости скоро нису знали
Убијаше што су стигли редом
Из колевке и са косом седом.
Слободана срећа није хтела
Вратио се поново до села
Пса да пусти осталог на ланцу,
А мртвога нашли га у кланцу.
Имао је само дван`ест лета
Кад га уби Весели Елфета
На стомаку крст му насликала
И обе му руке пререзала.
Нашли су га после на ђубришту
И принели вечном коначишту
За њим мајка пресвисну од јада,
А монструми кажњени никада!
Мили Боже, шта натера људе
Да нејачи беспомоћној суде
Да имају животињски нагон
Да погазе и правду и закон?
Настави са читањем “СУЗО МОЈА, НЕ ЧАМИ ПОТЕЦИ – Милоје Вељовић”
ТРЕНУТАК – Душан Комазец
Док сутон тихо шушти, ћутање немо, ледно
немир у души ствара, ником није свеједно
кад ноћи неме, мрачне прекрију снове плаштом
Неке злокобне слутње која игра се маштом.
Од сна саткана барка немирном плови реком,
где тихи ветар зебње са својом руком меком
хридине чежње суре са њеног склања пута,
јер током снова бурних беспућем зна да лута.
Трагом немирних ноћи водила су те хтења,
до врхова небеских, некад до понижења.
Сада лепото прошла и песмо над песмама,
беспућем снова луташ, изгубљеним цестама.
Под налетима ветра прозорске шкрипе звуци,
буде. Уместо песме само болни јауци
преполовљеног срца што непрестано пати
и од живота тражи да прошлост на трен врати.
На лице светлост баца, даљине хладне слути
месец са ореолом и никакви капути
неће згрејати душу којом одавно језде,
вапаји за животом некад најлепше звезде.
Прохуја читав живот сажет у трену једном.
Престаје, као лахор који нежношћу чедном
у даху своме носи чудесне туге звуке,
јер тражи коначиште вечно уснуле луке.
Брод у боци
На коленима, када се прошлост врати молитвом оплакана
и на олтар тела положи цвет немуштог бола са посветом
Tи би и сећања да ме разбаштиниш, сузама растрзана
када поведеш у коло сенке, а љубав назовеш – осветом.
Петли поју док виле у самоћи плачу, а моја болна душа јеца,
тугом када испуне, уморне очи, небески вирови и звежђе.
У маглама ноћним стихове ћу да спалим на ломачи Месеца.
Млечним путем у сусрет пођи ватреној кочији моје чежње.
Облаци бели, као локвањи модрином небесном плове
а крила анђела баш као дуга на слици моје мелахолије.
Руке нам као сидра, па ветар подсећамо на бродове
Не опирем се сну да jе у шапату загрљаја остао вео чаролије.
И не могу да кријем да имам квар на звездама и компасу,
јер брод сам у боци, а у грудима носим за тебе поруку:
“Дављеник у мору живота! предајем се последњем таласу,
а око – светионик нека ме у срце твоје врати као у луку.”
ЧУДО У ШАРГАНУ – ДЕЛОВАЊЕ ЧУДА У БОЖЈОЈ БАШТИ – Драгослав Граочанкић
ДЕЛОВАЊЕ ЧУДА У БОЖЈОЈ БАШТИ
Премијера драме Љубомира Симовића ЧУДО У ШАРГАНУ, 02.04.2022. на Великој сцени Југословенског драмског позоришта ЉУБА ТАДИЋ у Београду Редитељ, адаптер, сценограф, бирач музике: Јагош Марковић
Свака од три драме које је написао (ХАСАНАГИНИЦА, ЧУДО У ШАРГАНУ, ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ) понаособ би била довољна да Љубомиру Симовићу обезбеди почасно место међ најбољим српским драматичарима свих времена! Као што би Црњански био међ најбољим српским песницима да је испевао само – СУМАТРУ!
Симовић је такав драгуљ српског драмског стваралаштва – да кад помислите да је ове три драме могао неким чудом да не напише готово претрнете. А цео тај антологијски тролист настао је после опирања Симовића да напише прву од ових култних драма српске књижевности. ХАСАНАГИНИЦУ, коју му је предложио да „драмски обради“ за Народно позориште у Београду некадашњи његов управник, песник Велимир Лукић!
Овом приликом не можете да не помислите на писце (довољно је: српске) који нису написали своја најбоља дела – и питате се има ли чуда да се сазна шта су они и (српска) књижевност тиме изгубили. Извесно је да би бар хипотетички, да је било више среће, та дела обогатила не само српску књижевност, можда би ова ненаписана дела бацила у засенак и многе објављене српске књижевне врхове?!
Пошто нисмо у 22. него тек у 21. веку (можда ће будућа чуда и ово малочас споменуто моћи да нам открију?!), задовољимо се литерарним чудима до сада написаним: није мало њих која су нас засенила, опоменула, оплеменила и утицала на неисцрпну ризницу чуда поводом којих су и од којих су створена! „Не мере инсан сва чуда издурати нити појмити да сва њихова множина није за људску мјеру“, па их зато не иштимо превише него настојмо да уз ова постојећа, откривена, буде остварена мисија врхунске, хиперионске драмске књижевности која између осталог опомиње и на нашу појединачну „нафаку и кисмет“.
Настави са читањем “ЧУДО У ШАРГАНУ – ДЕЛОВАЊЕ ЧУДА У БОЖЈОЈ БАШТИ – Драгослав Граочанкић”
ШАРЕНГРАДСКО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ – ПоезијаСРБ
У организацији Туристичке организације Крушевца и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, дана 17.07.2022. године у Шаренграду одржано је “ШАРЕНГРАДСКО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ”. У програму за децу и њихове баке, деке, тате и маме наступили су песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Миљко Шљивић и његова унука Лена Радмановић, Слађана Бундало, Мирко Стојадиновић, Саша Збиљић, Живојин Манојловић, Љубодраг Обрадовић, Богдан Јефтић, и Данијела Јевремовић, која је и водила програм. Присутне посетиоце Шаренграда у име организатора поздравио је Саша Збиљић, један од иницијатора за ово песничко вече. Фотографије су забележиле Ђурђија Обрадовић и Миљана Миладиновић – ћерка Живојина Манојловића, а видео снимак догађаја Љубодраг Обрадовић. Уживајте!
КАД САМ БИО ДЕТЕ
Кад сам био дете,
желео сам да остарим,
а сад кад ме красе седе,
да сам дете сањарим…
Кад сам био мали,
сањао сам да одрастем,
а сад кад ми младост фали,
за тим данима жалим…
Кад сам био дете,
вукао сам шерпе по путу,
а сад ми прстом прете,
што кравату носим круту…
Зато децо, у одрасле не журите,
ни кад вас на то храбри мајка.
У нове игре, безбрижни јурите,
детињство је заувек бајка!
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ШАРЕНГРАДСКО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ – ПоезијаСРБ”