ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ
Пожелех да хватам птицу у лету
Да је нежно ставим на своје раме
Са њом да причам и лутам по свету
Помислих тада та птица је за ме
Слете птица сама где ја хтех
Као да сањам где она да слети
У чуду мојему како пожелех
Дал јава стварна или снови клети.
Но предивна чуда чух ја песме пој
И бејаше стваран тај умилан глас
Тад срећан пожелех да је само мој
Јер у њеној песми ја пронађох спас.
Предивног ли гласа и дивне милине
Слушао бих тако у вечности свој
Ноћи и зором не дам да промине
Јер та песма сада сад је живот мој.
Свога се гласа плашим у очају
Грубошћу својом да отера птицу
Онда сам ближе понору не рају
Шта друго оста него низ литицу.
© Мирослав Стојадиновић
(Прочитано: 118 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.112 пута)
Dobro zvuči kada jedan vrhunski duhovni pesnik napiše ljubavnu pesmu.