HRAST

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

 

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

 

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

 

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

 

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Ружа – Марија Стојановић

Чудесна си сва, стамена лепото,

што земљу убогу краси твој сјај.

Лепршају ти лати на лахору глувом,

неумитно букти живота надражај.

 

Иза грма радознало зенице чкиље

да дотакну бисер што вири из траве.

Мехур се изнедри к`о мајчинско окриље

и прхнуше птићи песмом да је славе.

 

Под небом се цакли опсена бујна,

прожима пространство, неуморно дише.

Несташна латица откину се рујна,

паде ми на груди да ме хипнотише.

 

Витешки се бори та стамена лепота,

пркоси олуји што прети да је сруши.

Ал` покори се неман, надошла страхота,

и милина оста да царује у души.

AФОРИЗМИ * др Михајло Ћирковић

АФОРИЗМИ

*Не воле ме. Њихов суд о мени. Мрзе ме. Њихов суд о себи.
*Дух рађа навику која ће га постепено убијати.
*Бунар нам је дужник колико га црпкамо.
*Перфекциониста никада не заврши свој посао.
*Само да ми се животни пут затвори, да не остане парабола.
*Није исто нож у леђа, или метак у чело.
*Најбољи заклон за војника у рату је иза пушке.
*Најтежа је самоћа када се заврши дан а не почне ноћ.
*Од једињења лепоте и младости, остали су само елементи старости.
*Порушите мостове за собом, само нам слабе борбену снагу.
*Права смрт је тек кад се одрекнемо покојника.
*Границе живота не омеђују време, већ простор који је дух освојио.
*Сукоб генерације је што једни пишу историју, а други не умеју да читају.
*Емотивна снага се мери степеном рањивости.
*Љубав је азил у границама око једне жене.
*Сада ме свирепо мучи тело што су га некада мучили моји морални принципи.
*Када наш суд о њој прерасте њен суд о себи, љубав достиже врхунац.
*Другарство настаје када збир осећаја једнакости прерасте разлику различитости.
*Страшан је бол рањене наде када поштар “промаши” моју капију.
*Америка је пусто острво бродоломника које је “избацило” море.
*Освајање света није урастање у свет других, већ израстање света из нас самих.
*Оплеменио си дивљину? Не, нарушио си је.

др Михајло Ћирковић

ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ – Сандра Миладиновић

ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ

Што ме макар не лагаше боље
И душу ми не опише лажно
Па нек боли и јаче и горе
Кад истина зароби ме снажно!

Ни поља ми нису осунчали
Лековито биље би усахло
Потоци би пресахли без воље!
Да слободу не скривах ко благо!

Остах зато ненадмашно снена
Сањалица реалних сванућа
Што у лице смеје се пролећу
А руке јој препуне беспућа!

Да ми душа није пустоловна
Да ми срце није од мерака
Ово дете што живи у мени
Одавно би умрло од страха!

Што ме макар не лагаше боље
Не здробише опсеном у замке
Па нек боли и јаче и горе
Вечност оста без још једне бајке!
Настави са читањем “ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ – Сандра Миладиновић”

NESTALI-Miroslav Krnjeta

Mračni gradski sokaci
maglom okružena polja i šumarci
tajanstveno gutaju ljude
tragovi im se u nepoznato gube.

Žive život u sekundi nestaju
decenijama za njima tragaju,
gde su ti ljudi,šta je sa njima,
da li poraženi od muke lutaju
traže put sreće ka zemaljskom raju
ili ih je odnela tamna plima.

Kao da nisu postojali
da su ih usisali nevidljivi portali,
zgrabili zli predatori krvavi grabljivci
naleteli na stazu gde vrebaju zverinjaci.

Porodice,voljeni,pate i tuguju
nema traga,glasa,nigde se ne pojavljuju
samo zid magle i naprasno nestaju.

Bolno je videti sike na banderama
porodice godinama proganja jeziva drama,
gde su otišli,jel ih zadesila tragedija,
ostaje samo agonija i mračna misterija.

Da li su u šumi u plitkom grobu
ili žrtve trgovine pretvorene u robu,
da li žele novi život
zakoračili na put
i preskočili stari plot.

Jesu li mrtvi ili živi
trunu li u močvarnoj travi
ili ih grle prijatelji novi,
jesu li ih zavele šumske staze
ili sada novu ljubav maze.

Da li su ih progutale crne rupe zemlje
ili su našli živote bolje
a možda ih je pojelo bezumlje,
na ulicama zabačenih sokaka
da li nestaje zvuk njihovih koraka.

Privukla ih polja šarenoga cveća
ne sluteći da poljima lutaju
senke  čistog zla prastarih bića,
ispod prigušene ulične lampe
možda su došli do nepoznate rampe,
lepa reč gvozdena vrata otvara
a slatkorečivi đavo zauvek oči zatvara.

Nestali su a ostala pitanja
ali nema odgovora ni rešenja,
kao da su u zemlju propali
i sa lica zemlje zauvek iščezli.

S T A N A

Zašto Stano moja ljuta rano,

što belaj mi golemi napravi,

tri godine mrem ti polagano,

po noći me dave crni navi.

 

Zašto prećuta , što mi ne reče,

što za men’ tolko beše ti milo,

da izusti nešto tova veče,

pod grudi se ne bi klube svilo.

 

Tri godine žalna dušu truješ,

sliku tvoju k’o ikonu pazim,

za men’ često po selo pituješ,

da li doma treba da dolazim.

 

Al’ na jesen kada počnu slave,

i sve njive rosne ja pokosi,

svatovi će moji da se jave,

za navek ću Stano da te prosim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

PROČIŠĆENJA MOLITVA

Zarobljena bol ostaje unutar uma;
uspomene, kao presečene sabljom,
bole skrhanu dušu.
Nezaboravi loše prošlosti, nastanile se u zgarištima,
sada izranjaju iz truleži
svelog lišća.
Ponovno poverenje, grli suvom maglom probuđeno Sunce,
produžava samovoljno čekanje
potiskujući nagon samo sažaljenja.
Ne znam uzvišenost produhovljenosti,
ostajem smirena pred oltarom
u pročišćenja molitvi,
sklopljenih očiju bez
suočenja sa budućnošću.
Gorke suze ostavljam
u pepelu sagorelog tamjana,
skrivenè osveštane istine,
nižem na ogrlicu od polu dragog kamenja.
Savladala sam sve strahove
samoće uskraćene ljubavi,
rađam se iznova:
iz opojnog mirisa molitve svete,
izdižem se, naga pokajanjem ponižena,
kao novo biće,
spremna da volim.

СТРАХ

Пожелим да јутро, у мргодном огледалу, никада не сване, јер грло ми све чешће осушене гласнице, немоћну реч стежу и као немушт и туп их мач режу, к’о рђава болест.

Спаљена су ми сва осећања, а руке испружене ка мом сунцу, сад’ грле само згариште нетињајуће светлости давног плама и моле сва моја буђења да ми оставе бар део очињег вида.

Сакатим своје мисли, јер немам времена за освртање на пређени пут и не дам муљу да ме зароби у прашуми жеља, јер свој искорак разлажем у вечни заборав.

Више не изучавам раскрснице путева и заобилазим путоказе а не замерам ни сиромаштву туђих руку и дела, ни ране све,
и једина водиља ми је ова светлост месечевог фењера.

И Божију, ево, усвајам заповест,
да је љубав извор живота,
јер немам више куд, а немам ни времена,
да губим битке давношњих страхова
и неодсањаних снова.