14. међународни књижевни конкурс “Златног пера”

14. međunarodni književni konkurs “Zlatnog pera”

Poštovani autori, obaveštavamo vas da je naš novi 14. međunarodni konkurs “Književna čarolija” produžen je do 31. januara 2023. godine dok traju pripreme knjige za štampu.
Književni klub “Zlatno pero” Knjaževac nakon uspešno završenog 13. konkursa organizuje 14. po redu Međunarodni književni konkurs pod nazivom “Književna čarolija” za najlepše radove, a tema je slobodna.
Šaljite pesme, pisma, afirizme, anagrame, priče, haiku, haigu, odlomke, ilustracije.
Za najbolje ćemo pripremiti posebna priznanja, za ostale knjige, diplome i članske kartice kluba.
Sve učesnike očekuju knjige, štampane diplome, kao i članske kartice našeg književnog kluba za nove autore koji se prvi put budu javili. Autori uplačuju za knjige, cena zavisi od broja i dužine radova. Radovi mogu biti pisani ćirilicom i latinicom, a nakon štampe će dobiti knjige na kućnu adresu uz plaćenu poštarinu za sve bivše YU republike.
Radove i sva pitanja šaljete isključivo mejlom zlatnopero14@yahoo.com
Želimo vam puno dobre inspiracije!

14. међународни књижевни конкурс “Златног пера”

Поштовани аутори, наш 13. књижевни зборник “Додири љубави” ускоро излази из штампе и аутори који су уплатили за своје примерке добиће књиге чим књига изађе.
Драги аутори, наш нови  конкурс је отворен до 31. децембра 2022. године.
Књижевни клуб “Златно перо” након успешно завршеног 13. конкурса организује 14. по реду Међународни књижевни конкурс под називом “Књижевна чаролија” за најлепше радове, а тема је слободна.
Шаљите песме, писма, анаграме, приче, хаику, хаигу, одломке, илустрације.
За најбоље ћемо припремити посебна признања, за остале књиге, дипломе и чланске картице клуба.
Све учеснике очекују књиге, штампане дипломе, као и чланске картице нашег књижевног клуба за нове ауторе који се први пут буду јавили.
Аутори који желе свој примерак књиге уплаћују, а цена зависи од броја и дужине радова. Радови могу бити писани ћирилицом и латиницом, а након штампе ће добити књиге на кућну адресу уз плаћену поштарину за све бивше ЈУ републике.
Радове и сва питања шаљете искључиво мејлом: zlatnopero14@yahoo.com
Настави са читањем “14. међународни књижевни конкурс “Златног пера””

ОСМЕСИ… И …


ОСМЕСИ… И…

На лицу осмех, у срцу жар,
дуго одвојени корачамо.
У новим почецима је чар
и ми од те ватре дрхтимо.

Ја драга варам себе,
ти своја осећања.
Од љубави ми смо далеко,
а жеља у срцима одзвања.

И онда поврљамо траву,
откривајући све тајне тела,
а сутра, окренућеш главу,
као да ме никад ниси видела.

У твом погледу биће спокој,
у гласу чудна сета,
баш ко да си завирила дубоко,
у све најслађе тајне света.

Сувише си душо горда
и увек ти, све најбоље знаш.
За свакога ти си добра,
ти сваком увек све даш.

Осмеси… И лагање…
Корачамо одвојени…
Ваздух мирише на страдање.
Ми смо само немиром задојени.

© Љубодраг Обрадовић

 

NOSTALGIJA – Jasmina Dimitrijević

NOSTALGIJA

Davno u mom selu ne čuju se pesme,
harmonike  ćute, nema više prela.
Tradicija naša u zaborav ne sme,
običaji razni od sela do sela.

Zašto u mom selu svadbi više nema
k`o što su se nekad one pravit znale ?
Kad` se za kapiju cvetni venac sprema,
kad su snaše sito za krov pripremale.

Iz prikrajka stari kočijaš tad  čeka.
Nagizdani konji , okićeno čeze .
Jer na svakoj svadbi potreba  je preka
da mladence srećne kroz selo proveze.

U mom dragom selu nema ni svirača.
Frulica se više ne čuje livadom,
da uz zvuke prati na njivu orača,
Il` mladog pastira što beše za stadom.

Pa se često setim bake svoje stare
kako ispred kuće svakog jutra mete.
Na zemljanom podu stavljala  krpare,
slike te me samo na detinjstvo sete.

A gradina tada miomiris širi,
zamiriše ljiljan i zumbuli rani.
Kada povetarac od nekud zapiri ,
na prozoru malom zašušte jorgani.

Najlepše je bilo  nedeljom kroz selo
ka zapisu starom litija kad krene.
Na muškarcu svakom od čoje odelo,
tkanice i jelek kad obuku žene.

Gde je sve to sada, ponovo se pitam?
K’o da niko zato više i ne mari.
I dok tako tužna belim svetom skitam
fali žuta dunja i kredenac stari.

Beše to nekada, sada samo pamtim,
k`o da i sad čujem nostalgične pesme .
U sećanju samo mogu to da vratim
kad je jošte voda tekla iz dve česme.

(C) Jasmina Dimitrijević, Srbija

Lenjo Srce (Dečija pesma)

Pod nebom samo jede spava čeka
Ljubav da dođe koja je daleka
Radoznalost ne muči nema naravi mačije
Ludo bije al’ ne želi da bude svačije

Pod drvetom čita knjigu o Italiji
Na jezeru Komo uživa u harmoniji
Nad njim bdiju raznoliki ptići
Oko uva pevaju, a plaše se prići

Pod hladovinom starog hrasta
Nema ljudi tih ludih Nasta
Već mu sunce sija u daljini
Nasmešeno u divljini

Pod krošnju dotrča mu tad pas jedan
Jurio je klasijem sad je žedan
Psećim očima natero je srce lenjo
Da sam s’njim ja narav menjo

Svet me čeka

Da u vozu rukama piletinu jedem
Gledam kroz prozor i nešto pišem
Ujtru naručim Italijansku kafu da popijem
Uveče Fancusko vino da se opijem

Da tu i tamo zamolim stranca za pomoć
Da osetim čoveka ljubaznosti moć
Da upoznam kulture i živote
Da baš sve te raznolike divote

Da se zaljubim u ženu u prolazu
Da ispratim Japansko sunce u zalazu
Da osetim kišu u tuđem gradu
Da posmatram neku čudnu zgradu

Da ga svojim šarmom zavedem
Kažem mu šalu za ruku povedem
Bacim ga na kolena i podignem
Za tu ljubav da živim i poginem

Svet me ceka, eh da sam reka
para nemam a zelja imam
Zaleteću se glavom u prvu planinu
Da postanem voda i živim milinu

СЕОБЕ – Душан Комазец

Чађави облак мине јалови дремеж дана.
Крај пута нема стена, око ње жбуњем клека
коју урнише ветар, свија се свака грана.
У даљи безазлена потопом прети река?

Снегови бели копне од нагле југовине,
тамо где боса „ кљусад” поткову минуше траг.
Киша туге клапара покровом свеистине:
Давну детињу радост призива немушти праг.

Поље надлеће гавран, мрк попут горе црне
обзорјем заруђеним што залуд мами петле.
Пролази сат за сатом, смирајем данак трне.
Уместо „ тињалица” свици улице светле.

У селу пустош влада, згурене куће ћуте,
само старина врла, Бог да му грехе ‘прости
с кофером успомена које „ даљине” слуте
походи старе знанце, све завејане кости.

И тако дан за даном, пристиже јесен златна!
Плодови једри, зрели, падају шљиве,крушке…
Црквена звона неме, ћуте улице блатне,
јер нема дечјег плача, ни сузе праве, мушке.

Српасти месец мије авлије пуне злата
додиром нежним, меким, док наоколо хује
одјеци чежње дуге. То шкрипом стара врата
у праскозорје снено, маме „младе славује”!

LETO 1980.

Pitao je:
“Tu si samo zato što je
moja majka umrla?”
“Ne, ne, ne, šta ti je?”
Tu sam zato što je toplo
zato što si to što jesi,
i što imam vremena
za sakupljanje dramaturških
inspiracija,
ne zbog tvoje majke,
ne….
Pružio je glavu klupi i
zaspao kao sova.
Sedim na toj istoj klupi i pitam se
“Da li si se tada prvi puta
susrela sa smrću?”
Grana iznad nje je pukla
kô moj vid na oba oka
Treći put sam ugledala
kako gnezdo pada –
sakupljala, milovala,
dok nisam konačno,
– neka vrsta bolnog osećaja
umrla i sama,
Ništa više ne pita…
ali gnezdo opet pada

NEMA VIŠE ONIH DANA – Jasmina Dimitrijević

NEMA VIŠE ONIH DANA

Sa unukom deda prošetao gradom,
dete, kao dete svaki izlog gleda
zastaje pred nekim sa velikom nadom
da će mu slatkiše pokloniti deda.

Dok sa slašću gleda bombone šarene
okice malene pune nekog sjaja,
pred izlogom deka zbraja uspomene
sa setom se seća nekadašnjeg raja.

Šetajući gradom reče tiho deka,
ispred stare zgrade, što bi sklona padu:
„Ovde bi kafana iz prošloga veka
stecište boema najvećih u gradu.

Skupljalo se nekad staro društvo naše
uz pesmu i vino čekali smo jutra
uz jecaj gitare praznili smo čaše,
ne misle boemi šta će biti sutra.

Drago moje dete i sad čujem zvuke
iz zidina ovih, uspomene mile
ovde sam ti baku držao za ruke,
bila je u bluzi od indijske svile.

Ne zameri čedo što su oči tužne
dok gledam u zgradu što je danas ruše,
podići će ovde, građevine ružne,
od gvožđa i stakla, bez imalo duše.
 
Samo mi sećanje osta’ na te dane,
dok za tebe život novu priču sprema.
Oprosti svom dedi ako suza kane,
nestankom kafana, nesta i boema.“

Настави са читањем “NEMA VIŠE ONIH DANA – Jasmina Dimitrijević”

ВРЕМЕ ЧУДА – Душан Комазец

Да л је могуће да неко од песника на овом сајту не зна шта је чојство? Могуће је, пошто тај „ неко” ме није заштитио од себе.
Да ли је могуће да високообразовани људи не знају бројати до десет? У земљи чуда и то је могуће.
По позиву Бранка Мијатовића послао сам својих ДЕСЕТ песама Љубодрагу, за заједничку књигу песама „ под истим кровом.” Јуче ми пристиже пошиљка са девет књига, али, десило се чудо? Уместо ДЕСЕТ песама које сам послао у „ пакету” одштампано је само ДЕВЕТ? Десета се загубила, (чудо)
и то песма „ немири,” која је гласовима публике проглашена за најбољу у 2021. години, а по одлуци стручног жирија је поделила прво место са Сашином. „светски бол.”
Било би ми драго да ми неко понуди објашњење.