Добродошли!
Кињили нас давни господари,
мржњу сејали бесни крпељи.
Сада ходницима раја крвари,
исход нам је свима у постељи.
Скелети вриште с висина српских
што нам разум узе сва ”елита”.
Све прихватисмо од умова дрских
и душа нам још уморна скита.
Прст смо дали за тањир чорбе,
а руку узеше неумитне хуље.
За далек пут спремамо торбе
док у грудима марширају оргуље.
Лагано се прикрада тихи потоп
над Србијом, вилом занесењака.
Препород не пружа ни челични оклоп
да зас’ја к’о некад борбена и јака.
РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА
Нит је душа за свакоје речи
Нит је тело за руке пожуде
Пролеће се нагледало с тугом
Пустих грана у цвату понуде
Бол болује Сунчева помама
Што брегови тугују за њима
И што очи покошене траве
Стежу груди док долази плима..
И стазе се лагано размичу
Корење се мигољи дуж страна
И птице се сетом оглашују
Спас тражећи песмом што одзвања
Тече река, ватра чини чуда
Збија шегу једна глава луда
Док јој сузе низ лице измичу
Она збори једну стару причу
“Манте жалбу небо се отвара
Чека молбу, молитву бескраја
И запреге шаље да свет плени
Оголеле гране оно жени.”
“Ено онде покрај оне брезе
Заруке су усред ноћне језе
Неће знати они што сан снују
Шта мледенци заљубљени кују.”
Реч и не би да би је тек рекли
Нит дамари да би се опекли
Небо чини оно што се мора
Пише речи стихова и зора!
Настави са читањем “РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА – Сандра Миладиновић”
Zagrli me, reče mi drvo
Ja ne čuh, imuna na vapaje
Strujah životom, uostalom, ko zbog šapata drveta staje,
i s vremenom
Izda me snaga, zastah da odmorim
Htedoh da kažem, dug ovaj put, i vidim ne mogu više da govorim
Sve se utišalo, i srce mi stalo
Strah me je pašću pa pustih korijen
I postah i ja kao prvo, drvo.
Da li sam ikad bila čovjek,
Zagrli me.
Umor odmara u tvom hladu, voda nas spaja.
Korijen se s razlogom širi u dubinu, a krošnja u širinu.
Kad naiđu silni i lome ti grane,
oprosti grubost i neznanje
slijepima na dobro, na lijepo,
njihove su uvijek dublje rane.
I kan ti se u krošnju crne ptice ugnijezde
sjeti se da je potrebna noć da se pokažu zvijezde.
Budi u korijenu, budi u stablu,
Budi u svjetlosti, budi u trenutku što spaja
Budi u svakom listu, ugrađena u svakoj grani
Budi u svemu kao što je sve u tebi,
vjetrlovi vreli, vjetrovi ledeni,
U sjećanju, u zaboravu, u svjetlosti i u sjeni,
zauvjek u njemu, zauvijek u meni.
Kad sve tuge u jednu se sviju,
kad ubiju ljubav u čoveku,
bolnom suzom krovove umiju,
tad njivama k’o bujice teku.
Da li Boga tužne misli more,
što se krotki u vodi sad dave,
kako orač zemlju da poore,
kad mu njivu mutne vode plave.
Gde da nađe novo rodno seme,
šta Peruna može da umoli,
kad u bašti tužni božur vene,
kako može ljude da zavoli.
Bože sveti još živi u nadi,
još se nada on ljudskoj dobroti,
u bašti mu novi božur sadi,
nek procveta u punoj lepoti.
Sa nebesa čuje Svevid zbori,
ori, posej, opet će da rodi,
čemer suze duboko zaori,
ko veruje sve muke prebrodi.
autor
Jovica N. Đorđević
Крај сунчевог врела умивао се дан
и разигран зечић на промрзлој трави
ко локвања лист на пружен длан
погнуте главе ћутао је маслачак жути.
Господар ноћобдија сјаја
загледан у свачије очи
Тебе се мили, добро сећа
са слике звездане ноћи.
Носио си штап својим стилом
Месец Ти се ругао у брк
док сузе гуташ уз колута дим
певајући испушташ бола крик.
Јутро је свирало на плачном гудалу
танка струна грозне тмине
престрављено сунце те подиже у близину
да угуши осећај туге изнемогле душе.
Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.
Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.
Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.
Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.
Новембарско јутро уплакано звони,
на окну се смеши осликана мрља.
Док стихија трешти, плочнике прља,
с очију ми се сан избледео склони.
Суморни призор летаргију точи,
у свачијој души тескоба се шуња.
А у грудима мојим маршира муња,
стопала би плесала на мокрој плочи.
Одјек силе хипнотисано ме вуче,
зове ме позорници небески ритам.
Препуна плама лелујаво му хитам
док детиње срце неуморно туче.
Штиклама испаљујем пркосне гранате,
заносна, гипка, док звиждуци ме прате.
Њега из бусије сваке вештина пакосних вреба,
јер овоземаљске дане прекрили немилим чојством.
Као храст у пољу жбуња, још ближи близини неба,
усред оркана бурног смерно се дружи с спокојством.
Благошћу мржњило реже, јер зна порекло самоће
и једра опаких мисли којим пир злобници славе.
С љубављу, супротној страху што рађа горчасто воће
у поход “залудан” креће, стално га походе јаве?
Одавно стазама трња, ходи док бура га мије,
са благословеном речју, не хтеде
ником да суди.
Ал’ свуда црнило руди, а мрак још сазрео није
оних што питају „ себе”, „где ли се дедоше људи?”
Некада бејаху они Анђели умилног лица,
који запловише реком злослутно дубоког вира.
Давно, на „ вечери тајној,” ко Јуда, та издајица
можда су задњи пут пили из златоносног путира?
У игри тражења душе пред благовесничко време
„старина” великог срца, с очима Божанског сјаја
свој крст без роптања носи безгласјем тишине неме.
Смерно се Господу моли и стрепи, пред вратима раја!