Вилијам Шекспир: МАГБЕТ, драма; премијера у изасценском простору Велике сцене Народног позоришта у Београду – Драгослав Граочанкић

ПРЕПЛАВЉЕНОСТ ГЛУМОМ
Вилијам Шекспир: МАГБЕТ, драма; премијера у изасценском простору
Велике сцене Народног позоришта у Београду, 22. 11. 2022. године
Редитељ: Јагош Марковић
Једна од познатијих и истовремено слабијих Шекспирових драма (кад напишете толико добрих драма, бар једна мора бити слабија од осталих) послужила је Народном позоришту за празнично усцењивање. И како већ празник (Дан Народног позоришта) и избор ансамбла ове премијере заповедају, све снаге Народног позоришта, укључујући оне које не излазе на сцену, дисале су за ову премијеру, доприносиле су јој нештедимице, са жаром који је надилазио многе премијере које је Народно позориште извело поводом свог празника: Дана када је основано/извело прву премијеру у новосаграђеној згради/када је кнез Михаило изговорио историјске речи: ,,Нама треба позориште“…Тешко да је било који редитељ који се на сцени Народног позоришта опробао у МАГБЕТУ имао на располагању све оно што је редитељу синоћњег МАГБЕТА било надохват руке – или пак дозвољено. Иако ће наредни редови бити покушај исказивања уважавања много чега што је редитељ овом МАГБЕТУ подарио, мора се приметити да би се за његов општи сценски ,,убификациони“ концепт могло рећи: наш’о, па заш’о.
Настави са читањем “Вилијам Шекспир: МАГБЕТ, драма; премијера у изасценском простору Велике сцене Народног позоришта у Београду – Драгослав Граочанкић”

СВЕ ДО СМРТИ

Научи ме мили,
у свитање црвене зоре,
јутру да се радујем.
И трену оном,
пред собом
кад угледам Сунце
и светлост новог рађања,
над лепотом небеских таласа.

Научи ме скромности,
да високо никад не полетим,
да не изгорим на грудима твојим
јер ти си жар мог детињег срца
што у веку никад овако није волело.

Научи ме драги, да у рату са људима,
постанем победник,
а да никог не повредим
и да останем поносна на своју победу.
Научи ме да знам милион векова
и да ћутим као јастук са тајнама.
Научи ме да очи не затварам,
а да сањам,
и да ми под ногама не беже путеви
и даљине неживљене младости.

Научи ме да умилним гласом славуја
тишину певам и слушам
и да из сувих башта берем смех радости.
Научи ме да у твојим очима,
у та два бистра потока се огледам
и да у њиховим дубинама видим циљ
за који живим и ком се радујем све до смрти.

KOPLJE

Crno koplje nebo rasporilo,

po bašti nam sad gamižu guje;

od straha se cveće zatvorilo,

sve miruje, ništa se ne čuje.

 

Gusta magla zapljusnula dole,

žutoj dunji zalomila grane;

po cvetu joj hladno inje sole,

svud je tama, nikako da svane.

 

Zalud pčela tumara po mraku,

od hladnoće lede joj se krila;

tužno sneva sad livadu svaku,

cvetno polje gde je nekad bila.

 

A gle čuda buknu milost sveta,

zgazi tamu i zle sile klete;

puče koplje sred mirisnog cveta,

opet pčele s cveta na cvet lete.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

NEKA KUCA ČARAPANSKO SRCE-SNEŽANA POPOVIĆ

Neka kuca Čarapansko srce

U jednom lepom, carskom gradu
okupismo družinu malu ali sjajnu.
Jedni drugima darivasmo osmeh i nadu.
Ljubav na naš prvi dodir slobode,
ne beše ni beznačajna ni slučajna.

Čistim i toplim srcem svih mama vođena,
za ta mala Čarapanska srca,
beše ova grupa otelotvorena.
Želesmo svi druženje bez granica,
sva ta deca i mladi, postaše moja druga porodica.

Kroz veselu igru, bez imalo razlike,
iz pekarske radionice svoj prvi slatkiš “izbaciše”.
“Čarapansko srce” ga dobri pekari nazvaše.
I likovno stvaralaštvo išlo im bez muke,
bi to početak za te male, vredne ruke.

Da svoje strahove od lekara pobede,
tu pomogoše vesele doktorske radionice.
Mame i tate svoju decu rado kod nas dovode,
radost druženja im uvek ozari lice.
Jedni druge nikad ne žele da povrede.

Skrivene talente oni poseduju.
U želji da veliki glumci postanu,
zajedno Božićnu predstavu spremaju.
Za svu decu posebnu, znanu i neznanu,
da zauvek ta divna božija bića ostanu

Snežana Popović

Ugašeno ognjište

 

Ugašeno ognjište – Vesna Stojković
Zanoćila vetrušina u granama stare trešnje.
Pod strejom se paučina razmahala luđe, bešnje.
Zagraktala dva gavrana, loše vesti kome nose?
Usred lepog, belog dana, kome li će da prkose?
Strašilo u polju stoji da preplaši divlje svinje.
Lubenice netaknute, skapavaju čak i dinje.
Kukuruzi neobrani, zrelo klasje još se žuti.
Brazde puste, neorane… Prašnjavi ostaju puti.
Na granama voće zrelo, nema ko da ga ubere.
Selo malo opustelo, ostalo bez nade, vere.
Mladost naša otišla je, daleko od svoje kuće.
Sada trbuhom za kruhom, stalno luta kroz bespuće.
Roditelji ostareli, žuljevite , slabe ruke.
Već su davno iskopneli, pod starost ih grizu muke.
Kroz prozore pogleđuju, ali tužan pogled osta.
Jer uzalud očekuju, milog im i dragog gosta.
Sa odžaka dim se vije, dok ognjište već se gasi.
Iz oluka kiša lije… Kućo moja, propala si…
Stari džukac juri vrapce, mesto trave korov niče.
Slika svima dobro znana, ko iz neke stare priče.

ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ДЕЦЕМБАР 2022. – Клуб КЦК


У организацији Културног центра Крушевац и Удружења песника Србије ПоезијаСРБ у Клубу КЦК, 7.12.2022. године одржана су ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ. Учествовали су чланови Удружења песника србије Поезија-СРБ: Љубодраг Обрадовић, Даница Гвозденовић, Миљко Шљивић, Живојин Манојловић, Слађана Бундало, Јована Живковић, Живота Трифуновић, Боривоје Бора Видојковић, Бранко Ћировић Ћира, Мирослава Мира Смиљнић, Мирослав Кркић, Градимир Карајовић, Милосав Ђукић Ћука, Првослав Пендић Пенда, Бобан Дашић, Живомир Миленковић, Љиљана Тамбурић, Олга Раденковић и афористичари Драган Матејић и Драган Ракић Сингер. У програму смо се подсетили и преминулих чланова: Миљојка Милојевића Била, Мирослава Миће Живановића, мр Ратка Тодосијевића Баће, Борисава Боре Благојевића, Милке Ижогин, Радивоја Миладиновића Пацка, Далибора Ђокића, Елеоноре Лутхандер, Томислава Милетића, Давора Славнића и афористича Јована Арсића Јовче. Програм су водили Даница Гвозденовић и Љубодраг Обрадовић… За музички тренутак су били задужени Љубиша Боровац Боки и Градимир Карајовић. Љубодраг Обрадовић је добио у знак сарадње са штампаријом СаТЦИП из Крушевца уметничку слику, рад сликара Првослава Пендића Пенде. Програму је присуствовао и Синиша Максимовић – заменик председника скупштине града Крушевца.

Ремиксована аудио верзија догађаја коју је снимио Марко Вишњић


Љубодраг Обрадовић

ПЕВАЈ САД

Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Певај сад, кад многа срца слама јад,
а друга, због тога обасјава сјај. Певај ти.
Почетак је увек леп, од идеала мало слеп,
а онда уследи тужни расплет
и у круг се све заврти.

Певај сад, дуг је пут преко реке,
а почетак изазов.
Али зашто рушити стари, за мост нов.

Певај сад, проста је истина,
све пролази, све се мења.
 Само камење, све памти
и кад ужарено у ватри пламти.

Певај сад, своју истину свако има
и кад права у облацима се губи. Певај ти.
Онај, ко другом, спокој узима,
свој немир, тиме буди.

Певај сад, све се на крају зна,
кад истина, стихом се изнуди.
Певај сад!

(C) Љубодраг Обрадовић


Настави са читањем “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ДЕЦЕМБАР 2022. – Клуб КЦК”

Sklonište od tuge

Sklonište od tuge

U brazdama pustih, neoranih njiva,
gde iz suve zemlje, samo korov niče.
Rađaju se jutra, sumorna i siva,
dok tišina nema u bezglasju viče.
Opustelo selo, nema dečje graje,
više se ne čuju, ni glasovi ljudi.
A tišina ova, već predugo traje…
Teška tuga sad mi izbija iz grudi.
Sanjam staru kuću, u prošlost se vratim.
Tad osetim  radost i čudesnu snagu.
Onda se probudim, u trenutku shvatim,
da kopam po bledom, iz sećanja tragu
uspomena, što su kao večnost duge.
-U njima sad  tražim sklonište od tuge.
Vesna Stojković

UZALUD U NEBO GLEDAMO – Ljiljana Tamburić

UZALUD U NEBO GLEDAMO

Ugašene su odavno
svetiljke naših svitanja
i odgovori su zanemeli
na nekad važna pitanja…
Utihnuli su koraci
besciljnih kišnih lutanja,
davno zamreše u nama
gugutava šaputanja…

Ostaše da trče ko senke
olako data obećanja,
oglasiše se iz mraka
neshvaćena nam ćutanja,
padoše davno u zaborav
crteži planova i nadanja,
nestaše ideje o tome
čime se lome stradanja.

Prekri nam prašina osmehe
na nekad lepim slikama,
izbledeše lila boje
na suvim perunikama…
U grudima se nerečene
nebitne reči taložiše
čuvasmo predugo sećanja
dok se godine množiše.

A sad se pitamo gde smo
šta nas je prazninom zasulo…
Negde se usput nemarno
životno biserje rasulo
stihovi, da smo živeli
zvezdanom prašinom se pisali
u hodu su se tragovi
nošeni vremenom brisali.

Uzalud u nebo gledamo
dok odgovore čekamo…
Poslednje kapi iz srži
sa suvih dlanova ližemo,
po pepelu sivom i hladnom
nemarno prstom pipamo
i dahom što se gasi
feniksa u vazduh dižemo.

Ljiljana Tamburić

Aforizmi – Deo prvi

Kazu mi da sam previše optimističan ali ja ne vidim tu ništa loše?!

Šekspire pa što opet tragedija pobogu čoveče? – Othello se…

Sinoć sam išao u Muzej iluzije! Ustvari kad bolje razmislim možda i nisam…

Panonsko more je preko noći nestalo. Kao da je propalo u zemlju.

Dok sam ležao na operacionom stolu svašta mi je prolazilo kroz glavu!

Pre operacije hirurgu smo odneli 300gr čokolade i 200g kafe. Život čine male stvari…

Dok su seljaci pricali o tome koliko ih gazda mizerno placa. Mlatili su praznu slamu.

Jednom policajcu na prijemnom ispitu za detektiva komisija rekla: Posle čitanja zapalite! On se okrenuo i otišao…

Roditelji kaznili svog maloletnog sina nudistu. Navukli su mu gaće i da ne mrda iz kuće, više nema landaranja!

Lastama se više smučio taj jug. Sada bi i one malo preko grane.

Dugaovao sam novac jednom Popu. Jedva mi je Otac to oprostio.

Saznao sam kako ovca leči nesanicu! Broji ljude!

Za Alfred Nobela su vazda prijatelji govorili u trenutcima kada je nervozan: De pusti ga, ima kratak fitilj…

Negde u Beogradu na kraju maturskog ispita roditelji ce pitati sina mangupa: Dobro jel si makar znao nešto iz Matematike i Srpskog? On ce ležerno odgovoriti: Jesam više, manje…

U jednoj bogatoj kuci lepa čistačica Meksičkog porekla setno pevuši: ja riba, ja riba i briše krpom prozore.

Programer ostavio devojku. Kaže da nisu kliknuli.

Indijanac poželeo da postane policajac. Kupio kartu, spakovao torbu i uputio za Indianapolis.

I psihijatri idu u teretanu. Tako treniraju živce.

Ako pobornik okrugle zemlje pobedi pobornika ravne zemlje u debati. Može se reći da je neistomišljenika sravnio sa zemljom.

Slušaj vamo reče jedna ptica drugoj: Ja se prva kupam starija sam! Druga joj odgovara: Dapače…

Nema neke razlike izmedju terorista i gostiju koji dolaze nenajavljeni. Obe situacije su prilično napete.

Srbinu kazi da od njega nema leba i on će da otvori pekaru!

Ratni oglas: Prodajem tešku artiljeriju! U top stanju!

Jednog majstora sam pitao koliko bi me koštao plafon? On je na to rekao da ne radi otprilike!

Astronom ako se onesvesti na poslu opet mu je lepo. Sve će zvezde videti.

U toku podviga na mesec Neil Armstrong zatražio je vecu platu od NASA kompanije. Oni su mu poručili da se prvo spusti na zemlju pa će onda razgovarati.

Greškom sam za ručak pojeo sočivo. Nisam video.

Zelenaš mi je jednom spasio život. Od tad sam mu večiti dužnik.

Sinoć sam sreo Popa na ulici pa ga pitah u prolazu da okajem grehe. Pogledao me je i rekao: Sine, za kajanje je kasno!

Tašta je sinoc ispustila dušu, djavo je došao po svoje.

СЛИКЕ У ОКУ – Душан Комазец

Повест листања жутих страница душе наше
после заблуда дугих заиска у тишини
питање немо, јер нас сенке прошлости плаше:
Због чега, изгубљене стазе руде у тмини?

Све је почело давно у овом суром кршу
поред огњишта старог када се могло стећи…
Све је нестало треном, узели су нам душу,
младост, која је тада од нас хтела утећи.

Ми смо остали овде чувати старо гробље
и да једни другима бришемо чемер-лице.
Да нас још увек има, дуго смо били робље.
Да не би пили воду из реке чемернице.

Ми смо остали да би памтили забораве,
дочекивали смерно путнике намернике.
Они „ минуше” тихо, без помпе и без славе!
Понели су са собом само у оку слике.

Ми смо остали овде чувати своје стадо,
слушати пој славуја, гледати орле суре
да не би опет неко, јагње умилно, младо…
Ми смо остали овде, на исходишту буре!

Да ли смо криви, јесмо! Нисмо им знали рећи
да саде Божур цвеће, не буду срца ледног.
Да се радују небу, икони, Славској свећи …
Пошли су срећни к’ оним, који су „ сто за једног”.

Ми смо остали овде да сачувамо слике,
огњиште прадедова, слушамо пој тишина!
Да с сваким праскозорјем чекамо повратнике.
Да им стресемо нежно, прах са лица даљина.