Повест листања жутих страница душе наше
после заблуда дугих заиска у тишини
питање немо, јер нас сенке прошлости плаше:
Због чега, изгубљене стазе руде у тмини?
Све је почело давно у овом суром кршу
поред огњишта старог када се могло стећи…
Све је нестало треном, узели су нам душу,
младост, која је тада од нас хтела утећи.
Ми смо остали овде чувати старо гробље
и да једни другима бришемо чемер-лице.
Да нас још увек има, дуго смо били робље.
Да не би пили воду из реке чемернице.
Ми смо остали да би памтили забораве,
дочекивали смерно путнике намернике.
Они „ минуше” тихо, без помпе и без славе!
Понели су са собом само у оку слике.
Ми смо остали овде чувати своје стадо,
слушати пој славуја, гледати орле суре
да не би опет неко, јагње умилно, младо…
Ми смо остали овде, на исходишту буре!
Да ли смо криви, јесмо! Нисмо им знали рећи
да саде Божур цвеће, не буду срца ледног.
Да се радују небу, икони, Славској свећи …
Пошли су срећни к’ оним, који су „ сто за једног”.
Ми смо остали овде да сачувамо слике,
огњиште прадедова, слушамо пој тишина!
Да с сваким праскозорјем чекамо повратнике.
Да им стресемо нежно, прах са лица даљина.