СТО ЗА ЈЕДНОГА

СТО ЗА ЈЕДНОГА

Док Сунце сија и небом хода,
упамти сине српскога рода,
кад нам је дошла ђавоља хорда,
и брат кад брата изда` и прода`.

Србију, тад Њемци дробе и ломе,
желећи да је крвнички згроме,
да нас униште и сасвим сатру,
сипаху свуда огањ и ватру.

Па нек се памти и нек се знаде,
да банда швапска, тад проглас даде:
„Сто, ће убити српских смртника,
за једног њиховог мртвог војника“.

Да се што жешће нама освети,
још нам додатно тад запријети:
„Педесет Срба мријет` ће на муци,
за једну рану на швапској руци“.

То нигдје, синко, важило није,
сем на тлу наше свете Србије,
и никад сличне не бјеше приче,
да се за једног, стотину смиче.

Катил нам поби` дјецу и жене,
и крв се њима заледи у вене,
двадесет и три стотине, тада,
невиних ђака и људи страда!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Крагујевац, Шумарице 2022 љета Господњег

SRCA U SRCU

Nosim nečije srce u sebi
čujem kako kuca u mom
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je njegova misao
Ne plašim se ničega
strah bi uplašio njega…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila opet
u ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce tog srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakog dana
pora najužeg dela kože
početak svakog kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama čuva nadu.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji

СВЕТ – Љубодраг Обрадовић


СВЕТ

Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.

Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.

Тајна постанка и сад, куршлус
ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?

А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!
Настави са читањем “СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”

DECEMBARSKO VEČE

Deder rode, naspi malo vode,

da mi suze nesmetano teku,

noćas rode ljubu mi odvode;

nekom drugom u postelju meku.

 

Znaš li druže, brao sam joj ruže,

zorom ranom rosom okupane ;

da svoj miris po kosi joj pruže,

da je ljube beli dan dok svane.

 

Znaš li brate, spremao sam svate,

da isprosim ta dva oka snena;

kad se laste vrelom jugu vrate,

da postane voljena mi žena.

 

Zato sipaj, nek bujica teče,

ne dam suzi da zamre u oku;

neka tiho decembarsko veče,

svo potone u vodu duboku.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Миљко Шљивић – ПРОМОЦИЈА ТРСТЕНИК

 

БАДЊЕ ВЕЧЕ

На столу су посна јела,
док домаћин бадњак сече,
породица ту је цела,
прослављамо Бадње вече.

Свећа, вино и погача,
смокве, шљиве и ораси,
да нам вера буде јача,
да нам вера душу краси.

Ватра гори, жар пуцкета,
тамјан мирис шири свима,
љубав наша сада цвета,
према нашим вољенима.

Да година родна буде,
по слами се деца вију,
крсте се па бадњак љубе
и певају: „Пију, пију.“

У част нашег спаситеља,
славимо му дан рођења,
у срцу са много жеља,
за све нас и поколења.

Настави са читањем “Миљко Шљивић – ПРОМОЦИЈА ТРСТЕНИК”

БЕСКОНАЧНА НОЋ – Љиљана Тамбурић

БЕСКОНАЧНА НОЋ

Разапети Исус гледа са купола манастира
како туђа нека војска у светиње српске дира
са дланова крв му капље на зидине освештане
моли оца да да веру и подсети на праштање
напаћени народ овај да замоли за стрпљење
док из ноћи бесконачне не стигне им избављење.

А снага на издисају, бори се са мрклим мраком,
само слике понижења долазе са зором сваком
слобода се мери кратким погледом до краја села,
на пушкомет од авлије заробљена радост цела.
Није овај народ вичан да од других тражи помоћ
убија га и сатире разапета црна поноћ.

Нема сунца, ни месеца да раздане ову таму
оставише на Косову своју децу, свеци, саму
под опсадом непознатих назовимо мировњака
под чизмама њиховим се ломи млада српска травка.
А вукове, бесна псета, кад заурлају у поноћ
ослободе па хушкају – не треба нам таква помоћ.

Неизвесно и сво црно, сутра, чека на буђење
хоће ли се избрисати онда ове тесне међе
могу ли нам опростити кости наших најмилијих
под здробљеним споменима где се душа жива вије.
Обилазе важни људи, тобож хоће да измире
ал никако да нам врате, извор, српство где извире.

Бесконачна ноћ нам грли већ одавно гнезда празна
питамо се дал смо криви чему ова тешка казна
ко поломи снажна крила нашим силним орловима
да ли плачу градитељи цркава и манастира.
Види ли се крај на путу злоби лажи, нељудскости,
ил ће навек свет да глође слободарске српске кости.

Љиљана Тамбурић

Beskućnik

-Beskućnik-

Tumaram kroz mrak ulicama pustim,
dok vetar cvili iznad moje glave.
I htedoh nešto tiho da izustim…
Da oteram ružne misli što se jave.

Nešto me tada natera da skrenem
tu pored reke, ispod samog mosta.
Da l’ da se vratim, il’ napred da krenem?
-sa dilemom tom, zaleđena ostah.

U tami tada k’o da nešto šušnu,
prilika neka kroz mrak se prikrada.
Otvorih oči, pažljivo oslušnuh…
Preda mnom čovek pokaza se tada.

Videh u mraku ispruženu ruku
i lice njegovo što vetru prkosi.
Naviknut na bol, na patnju i muku,
život je njega nater’o da prosi!

U trenu osetih ja teskobu neku.
Sklupčano telo od straha poskoči.
I pružih ruku tom jadnom čoveku…
Videh mu suzom orošene oči.

Nekada je kažu, on gospodin bio,
nosio je šešir i skupo odelo.
Pored reke svoju mladost provodio.
Iš’o je kroz život ponosno i smelo.

Nekada je bio čovek prvog reda.
Svršio je kažu, on visoke škole.
Sada u svoje prazne šake gleda.
A hteo je samo da ga ljudi vole.

Pred očima mi osta ta uboga slika,
čoveka koji kraj vatre se greje.
Latih se brzo svoga novčanika…
Novac mu pružam,on se gorko smeje.

I tihim glasom tad reče mi :,, Dosta!
Ja nisam ovde došao da prosim.
Samo još malo ponosa mi osta…
A krst sam već svoj navik’o da nosim! ”

,, Imao sam- kaže, kuću sa bazenom,
vikendicu, auto, jednu jahtu pride.
I bio u braku sa prelepom ženom.
Želeo sam da me ljudi srećnog vide.

Taj život iz bajke živeo sam kratko.
Nestala je sreća poput lanjskog snega.
Možda sad ne bih postupio tako,
da sam znao šta će biti posle svega.

Davao sam svima i šakom i kapom,
hteo sam da delim sve ono što imam.
od srca sam rado pomagao svakom…
Navik’o da dajem, al’ ne i da primam.

Usred ciče zime, sad osećam žmarce,
kako mi kroz kičmu prolaze i stežu.
Od ljudi sam samo primao udarce,
za njih me ružne uspomene vežu!

Zato se skrivam, ovde ispod mosta,
grejem se vatrom od suvoga granja.
Nevolja videh u životu dosta…
Bežim od ljudi, od neljudi se sklanjam!

Vesna Stojković, Leskovac

ОГЊИЛО Душан Комазец

Кад човек у себи разоткрије звера
траг би да погуби у господској свити,
ал’ све је узалуд, не може се скрити.
Обасјан је пламом небеског фењера.

Велике су тајне бесловесних ноћи!
Бездан мрачан мами и ко у њег’ крочи
са жељом да има „удвојене” очи,
спознао је стазу којом не сме поћи.

Невине су чежње пуштене низ воду,
одагна их тренут кад се душа губи.
Он, још ближи себи, у зрцалу љуби
свој лик, недостижан вољеноме роду.

Заруђени снови неукротних хтења
изворише страсти, охолост што јача.
Престо ниче, саздан од бола и плача
с којег гордо влада, сам, без сажаљења.

Ал’ не слути вајни заљубљеник сребра,
да крик сваког себра из блата и праха
и свака искрена суза сиромаха,
кост је, откинута од властитог ребра.

Кад човека нагло сустигну хитања
у трци грамзиво тужних претицања,
јер не виде извор увира кајања,
он огњило спозна злослутног свитања?

ХОРСКА ПЕСМА – Слободан Ценц

ХОРСКА ПЕСМА

Са коца маше одрано тело;
Ма где то може?
Новој љуби у жару пожуде ага стихове пише
на пергаенту од српске коже.

А онда:

Трећи рајх, Мој наук и Остерајх.
“Ћу- ћу- ћу” и “Ту-ту-ту!!!” -“Циклон Бе” кроз димњак пева
и Богу шаље ваздушна тела.

Па још:

Нож и маљ,
дал Јасен ил украс Врбин,
низ Саву плови
заклани Србин.

И здушно:

“Јуно поткивано”
гурнуто под лед
ал прво заклано.

Пa једнодушно:

Нa размеђи векова,
раскрсица,
жута кућа
и касапница.

А сад сви:

У току је распродаја делова српског тела
док шкрипи шлагер:

“Најтин најти најн
хуманистинц бомбинг
ол деј енд ол најт”.
И још једном.
И опет,
Хорски.
Сви!

Настави са читањем “ХОРСКА ПЕСМА – Слободан Ценц”