-Beskućnik-
Tumaram kroz mrak ulicama pustim,
dok vetar cvili iznad moje glave.
I htedoh nešto tiho da izustim…
Da oteram ružne misli što se jave.
Nešto me tada natera da skrenem
tu pored reke, ispod samog mosta.
Da l’ da se vratim, il’ napred da krenem?
-sa dilemom tom, zaleđena ostah.
U tami tada k’o da nešto šušnu,
prilika neka kroz mrak se prikrada.
Otvorih oči, pažljivo oslušnuh…
Preda mnom čovek pokaza se tada.
Videh u mraku ispruženu ruku
i lice njegovo što vetru prkosi.
Naviknut na bol, na patnju i muku,
život je njega nater’o da prosi!
U trenu osetih ja teskobu neku.
Sklupčano telo od straha poskoči.
I pružih ruku tom jadnom čoveku…
Videh mu suzom orošene oči.
Nekada je kažu, on gospodin bio,
nosio je šešir i skupo odelo.
Pored reke svoju mladost provodio.
Iš’o je kroz život ponosno i smelo.
Nekada je bio čovek prvog reda.
Svršio je kažu, on visoke škole.
Sada u svoje prazne šake gleda.
A hteo je samo da ga ljudi vole.
Pred očima mi osta ta uboga slika,
čoveka koji kraj vatre se greje.
Latih se brzo svoga novčanika…
Novac mu pružam,on se gorko smeje.
I tihim glasom tad reče mi :,, Dosta!
Ja nisam ovde došao da prosim.
Samo još malo ponosa mi osta…
A krst sam već svoj navik’o da nosim! ”
,, Imao sam- kaže, kuću sa bazenom,
vikendicu, auto, jednu jahtu pride.
I bio u braku sa prelepom ženom.
Želeo sam da me ljudi srećnog vide.
Taj život iz bajke živeo sam kratko.
Nestala je sreća poput lanjskog snega.
Možda sad ne bih postupio tako,
da sam znao šta će biti posle svega.
Davao sam svima i šakom i kapom,
hteo sam da delim sve ono što imam.
od srca sam rado pomagao svakom…
Navik’o da dajem, al’ ne i da primam.
Usred ciče zime, sad osećam žmarce,
kako mi kroz kičmu prolaze i stežu.
Od ljudi sam samo primao udarce,
za njih me ružne uspomene vežu!
Zato se skrivam, ovde ispod mosta,
grejem se vatrom od suvoga granja.
Nevolja videh u životu dosta…
Bežim od ljudi, od neljudi se sklanjam!
Vesna Stojković, Leskovac
