PESMA MORNARA-Miroslav Krnjeta

Na pobesnolom moru brod tone
neka sva zvona zvone,
odlazim voljeni na put
tamo gde sam rođen
na pučini brodskim mrežama vođen,
odlazim plavoj bajci pod večni skut.
Plavi džin brod drobi guta ga more
penjem se na jarbol gore,
ispijam flašu ruma
dok talasi udaraju u grudi
glasno pevam o dubinama plavog druma
dok mi nevesta moja sudi.
Duvajte vetrovi šibajte mornara
nek se čuje glas ponosnog kormilara
jer na jarbolu srce osta
a na obali je duša tužna i pusta.
Udrite munje lomite palubu
smejem se prkosno strahu
ionako nestajem u dahu,
tonem salutiram belom  galebu
drug me prati dok
idem željenom grobu.
Tu čekam crnu damu,tu u oluji,
dok talasi lome i vetar bruji
zato majko nemoj da žališ
nemoj za morskim vukom da patiš
jer venčah se sa morem
i odlazim srećan
u večnom detinjstvu
mornarskim čvorem vezan.
Plovim gde se završavaju horizonti
tamo gde su jason i Argounati
u zlatnu kolhidu
gde senke moreplovaca spavaju
na morskom hridu.
Ispijam poslednje kapi
pevajući galebu
gledam još jednom ka olujnom nebu
sklapam oči u plavetnilu
odlazim na dno u zagrljaju jedra
na jarbolu.



 

	


	





	

		
		
Zla vremena
	


	
	
	

		
Zla vremena 




U srcu mi bol čemerni, smeh je zamro na usnama.


A pogled mi led ledeni, u očima nema plama.


Danima već vlada tmina,sunce se u oblak skrilo


Samo pustoš i tišina. Ništa nije k’o što j’ bilo.




Sad osećam neku jezu.Niz kičmu mi idu žmarci…


Da dokažem hipotezu, pomažu mi samo starci.


Skupili se svi mudraci, u glavama misli teške.


Ali, svuda loši znaci… Krenuli na Mesec peške.




U bezumlju sad se gube, jedni druge psuju, pljuju…


A o svemu samo trube, nove teme iscrpljuju.


Pretresaju sve probleme, ali džaba… Svuda kriza.


Možda im pokaže vreme. Za pak’o im ne treba viza.




Pobesneli sasvim ljudi…Udario je  trn na glog.


Sada svako svakom sudi. Ne treba im za to razlog!


Teška muka u čoveku, odvela ga  u beznađe.


Krvave mu suze teku, al’ on  ćuti o tom’ rađe.




Mrtvi dižu se iz groba, živi sad  u  njima  leže.


Došlo neko  čudno doba, nema više ravnoteže.


Mač krvavi u kamenu, zaboden je do balčaka.


Pišti zmija u plamenu.  Zla vremena, naopaka!

	


	





	

		
		
Ima dana – Vesna Stojković
	


	
	
	

		
Poslanica prijatelju-Vojislav Ilić

– glosa-

,, Ima dana i časova kad te ništa ne veseli.

Kada srce i ne žali, i ne ljubi i ne želi.

Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi

Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.

A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.

I ti ne znaš u tom času,ni otkud je,ni šta znači?! ”

1.

IMA DANA


Ima dana kad ti ništa, u životu baš ne ide.

Prijatelji i rodbina, kao da se tebe stide.

U dušu se tvoju slutnja, neka teška tad useli.

-Ima dana i časova, kad te ništa ne veseli.


Ima dana kada s bolom, zoru čekaš da osvane.

U teškome uzdisaju, tražiš lek za svoje rane.

Lelujaš se neprestano, k’o na vetru list uveli.

-Kada srce i ne žali i ne ljubi i ne želi…


Ima dana kad te stisne, k’o klještima neka muka.

I treba ti tada samo, prijateljska, nežna ruka.

Hladan vetar ošine te, iznenada ti zastudi.

-Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi.


Ima dana u životu, kad nizbrdo sve ti krene.

Pred očima k’o utvare, plešu stare uspomene.

Kad poželiš da pobegneš od stvarnosti i od ljudi.

-Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.


K’o gavrani senke lete, crne misli su u glavi.

Pokušavaš da pronađeš, u trenutku izlaz pravi.

Bol te seče posred srca, tako muči te i tlači.

-A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.


Ima dana kad ostaneš bez poleta i bez nade.

Neki nemir obuzme te, a srcu se bol prikrade…

Vetar duva sa svih strana,osećaš da sve je jači.

-I ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.

Vesna Stojković

	


	





	

		
		
ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић
	


	
	
	

		






ЈЕДНА МАЧКА


Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец. 

Као да у вечност

полазимо,
кад ништа не

осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да

поцепа.

Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора

свиће,
дан плутоном

како израња…
Сад ћемо, као

једно биће
схватити смисао

постојања.

Сад ћемо,
кошуљу кад ти

исцепам
и дојке изнесем на

ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти

ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља

преточити…
Сад ћемо, грлећи

се,
 храбро потећи

у космос , 
у рајску срећу…

Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец…
 Настави са читањем “ЈЕДНА МАЧКА – Љубодраг Обрадовић”

	


	





	

		
		
ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ – Миладиновић Сандра
	


	
	
	

		


ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ
Пустите Српкињу да се смеје

Онако  искрено из душе

Дарујте је  љубављу виђене

Нек трчи пољима мајке рођене

Нек збори грлом слободе кићенеНек пева са јатом птица да ори се

С руку јој скините окове злослутне

С очију повезе тамне јој склоните

Да жену у њој још осоколите

Јер рађаће вам оно што волите…


Пустите Српкињу да срећна плаче

Да грли живот све јаче и јаче

Да клија свуда и цвета у пролеће

За вас ће крвца пролити, одолеће…

Свему што руши свето столеће…


Нек тиха седне испод дрењине

И нека усни звезде небеске

Дозволите јој да игра заносно

Да снена полети ко мало дете

Наредбе, претње…то су све сете!!!


Пустите Српкињу да се исплаче

За грехе тамнице што наследисте

Не од очева, већ дугог ропства

Доста јој је пожудне помаме

Доста је њој вековног поста!!!

 Настави са читањем “ПУСТИТЕ СРПКИЊУ ДА СЕ СМЕЈЕ – Миладиновић Сандра”

	


	





	

		
		
Успомена из Врњачке Бање
	


	
	
	

		

Шајкачу врабац накривио, па ти намигује,
а тек што си на трг ногом крочила. 
Тај дрзник је хтео и да те помилује.
Дан је остао без компаса и кормила.

Плесао је плочник са твојим потпетицама,
излози зурили у лук извијеног тела. 
Пролеће, а југ је летео у сусрет птицама
Плетеница сунца ти се у косу уплела.

У венама лишћа хлорофил је лудовао, 
поветарац уздисао, а грање задрхтало. 
Сунцобран над нашим столом је лумповао, 
док је пијано од љубоморе цвеће посртало.

Залепршала на ветру одора што те крије
Ругала се фонтана жеђи из мојих очију, 
све је летело упркос закону гравитације
Свест ми се изгубила на путу за Недођију.

Сенка се моја свила крај ногу, па као маче преде
када сам збуњену главу открио у твом крилу.
Као добре виле играле се жеље, ал ти не хтеде
да уснама тачку ставиш као орден палом цивилу.

	


	





	

		
		
Dolovo
	


	
	
	

		


                 DOLOVO


U Sandžaku, nadomak Tutina,

izdiglo se lelujavo selo Dolovo, prije godina stotinjak.


Čari i ljepote sela toga,

ne mogu se nigde naći života mi moga.


Okruženo šumom, rasutom ko sjena,

izmamljuje osmijeh svakom ko ga nema.


Često se čuje lahor mnogobrojnih pritočića rijeke,

kako žubori i protiče u krajeve daleke.


Pod mjesečinom blješte i pružaju odsjaje čak od zvijezda veće,

kućice male pune ljubavi i sreće.


Na ulazu sela, džamija ko bajrak stoji,

u vrijeme namaza, ezan odzvanja i do srca pori.


Zadovoljstvo je gledati ljude,

kada lijep ahlak iznude.


Eh, pa da li ima ljepšeg raja

od rodnoga kraja?

	


	





	

		
		
Rodni grad – Dobrana Vuković
	


	
	
	

		
U sjećanju te gradim porušeni grade,

Dižem ti tornjeve srušene,

Perem isprljane fasade.


Čistim ti ulice, sadim ti cvijeće na balkone

Slušam poznatu muziku kroz otvorene prozore

Vraćam ti zemljo raseljene milione.


Iz logora laži puštam logoraše

Vraćam ti nivo vode u rijeku,

Sadim još starije drveće

Kad zadnje drvo neosjetljivi posijeku


Vraćam ti na ulice poznata lica, vraćam ti narodne heroje

što postaše imena ulica

U sjećanje te vraćam porušeni grade

Dižem ti tornjeve srušene, perem isprljane fasade.

	


	





	

		
		
АНА – Душан Комазец
	


	
	
	

		
Пре оног „невиног” лета мене је волела Сања,

а потом Нада, па Вера и много незнаних жена.

Што су ме волеле више, чежња је била све мања.

Као сен минуше оне, памтим им само имена.


Сећам се прохладне собе Милкине куће на крају,

њеног, баш припитог брата кад нас је затек’о чедне.

Страх величанствен и сада прозори старински знају.

Од тада, „ сам Бог зна зашто” не волим пределе ледне.


И тако, васцелог века живећи у „забораву”

због игре сломљених срца, у смирај пролетњег дана,

кад су због бурног живота мешали сан се и јава,

на крају чекања дугог, појави једна се Ана!


Било је пролеће рујно, рајске су цветале трешње,

шириле мирисе мамне, сумрак је рудио јасно.

Тад сретох најлепше очи, од мојих очију бешње!

И шта сам могао друго, осим да волим је страсно.


Анђели немају име већ само прелепо лице!

Опчарала ме је грешног погледом невиних зена.

У мору снежног бехара кад све су утихле птице

и месец палио фењер, Ана је постала жена!


Срицао сам јој тираде и рецитовао Лорку,

спознао да ми сибирско срдашце више не зебе

и тек на крају баладе појмио истину горку:

У игри тражења снова, Ана је пронашла себе!


Нечујно као тишина, у сусрет претоплом лету

одлепршала је сретна, однела прoлећа рана.

А ја, тај „ безгрешник” стари, проклињем судбину клету

и чекам да ми се врати, прошлост и најлепша Ана!

	


	





	

		
		
ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ – Љиљана Тамбурић
	


	
	
	

		
ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ 


Била сам

јака корњачина кућа

која је у себи крила

златне полуге.

У тим би одајама

по некада само чула лако, бојажљиво корачање

испод оклопа се крила,

молила се и понављала:

-Боже, ја нисам добра вила

и немам срце за бацање.-


А оно је шапутало тако-тихо,

ко жубор још нерођене воде,

вибрирало коморама,

у крви се давило

док је у њему куцкало било

и титрало некако мило…


Доста су ме вукле струје

и у белу пену ме пениле,

превише олуја

моје је прозоре ломило.

Зашто се само на мене

одвезано зло окомило

и све муње разуздане

на моје груди устремиле?


Понекад у глуво доба,

савест ме тихо успављује

каже ми – Ниси крива-

док брише ми из грла грцање,

а ја се постидим себе

скривајући делиће поноса.

Из мене се чује кукавичје клицање

и стиша се као смрт хаоса

док кријем под челом порицање…


Ја немам више срце за бацање!


Љиљана Тамбурић