Пре оног „невиног” лета мене је волела Сања,
а потом Нада, па Вера и много незнаних жена.
Што су ме волеле више, чежња је била све мања.
Као сен минуше оне, памтим им само имена.
Сећам се прохладне собе Милкине куће на крају,
њеног, баш припитог брата кад нас је затек’о чедне.
Страх величанствен и сада прозори старински знају.
Од тада, „ сам Бог зна зашто” не волим пределе ледне.
И тако, васцелог века живећи у „забораву”
због игре сломљених срца, у смирај пролетњег дана,
кад су због бурног живота мешали сан се и јава,
на крају чекања дугог, појави једна се Ана!
Било је пролеће рујно, рајске су цветале трешње,
шириле мирисе мамне, сумрак је рудио јасно.
Тад сретох најлепше очи, од мојих очију бешње!
И шта сам могао друго, осим да волим је страсно.
Анђели немају име већ само прелепо лице!
Опчарала ме је грешног погледом невиних зена.
У мору снежног бехара кад све су утихле птице
и месец палио фењер, Ана је постала жена!
Срицао сам јој тираде и рецитовао Лорку,
спознао да ми сибирско срдашце више не зебе
и тек на крају баладе појмио истину горку:
У игри тражења снова, Ана је пронашла себе!
Нечујно као тишина, у сусрет претоплом лету
одлепршала је сретна, однела прoлећа рана.
А ја, тај „ безгрешник” стари, проклињем судбину клету
и чекам да ми се врати, прошлост и најлепша Ана!
