Добродошли!
СМЕЈ СЕ
Смеј се,
док стојим
у тишини без дна,
а река односи
ваздух мисли у
космос?
Смеј се.
Желим твој смех,
ко земља сунце.
Смеј се.
Волим твој глас,
поругу из језика,
мача без сјаја.
Смеј се.
Убиј ме.
Хоћу ту смрт,
ко огањ суво дрво.
Смеј се.
Ко вода ватру,
угаси ми пепео снова
и иди на југ. Настави са читањем “СМЕЈ СЕ – Љубодраг Обрадовић – Стихове говори Лидија Ужаревић”
РАЗВИГОРАЦ
Прошетао развигорац
од Мораве до Пањака
од врбака до врбака
па кроз село
од сокака до сокака
Да развије шевтелије
развигори да процвета
да месецу пут покаже
и да звезде намигуше
младенцима оклевета
По седој ми бради вршља
тражи претке броји лета
сам се служи и не пита
чини му се да све види
А ја, ћутим, не говорим
нит говорим нит роморим
не смем уста да отворим
чини ми се заплакаћу
Северац се уселио
усред груди па ми прети
неда душу да огрејем
ко да ми се живот свети
Кад помисилим на године
и кад почнем да их бројим
чини ми се да не дишем
као да и не постојим
Кад је било кад је прошло
шта сам био а шта сада
развигорцу добро дошло
прави шалу од мог јада
Помало ми све то смета
и ако смо стари знанци
далеко смо ко два света
и гледамо као странци
Он одлази па се враћа
свуд завири не залута
моја стаза све је краћа
скоро сам на крају пута
Настави са читањем “РАЗВИГОРАЦ – Мирослав Мића Живановић”
Откључај ми врата
Откључај ми врата и поведи ме
на пут прави звездо моја северњачо
на право место ме остави.
Својим погледом си ме усмеравала
и сведочила моме путу
откључај ми своја врата
Не гледај ме забринуту
као да сам у бунар пала
и немогу да изађем
Засијај звездо северњачо
у твоме сјају да се снађем
ти си мој животни дах
У коме сабирам мисли
руше се предходна сећања
испод настрешнице жута ружа виси
Da li negde još postoji nada,
da l` će sunce ponovo da sija,
zašto s` neba jedna zvezda pada,
mome srcu možda najmilija?
Da li negde još postoji nada?
Da l` će iskra goru da zapali,
ako padne međ` sokole mlade,
da l` će neko za ptiće da žali,
da l` za ljudskost još imade nade?
Da l` će iskra goru da zapali?
Da l` bi čovek međ` ljudima bio,
ako štitiš nejakog od bede,
da l` bi sa njim hleba podelio,
ako nema jadan šta da jede?
Da l` bi čovek međ` ljudima bio?
Da li Bože još nada postoji,
što nam zlotvor bez milosti sudi,
zašto dušman život da nam kroji,
zašto nismo samo dobri ljudi?
Da li Bože još nada postoji?
autor
Jovica. N. Đorđević
Промоција три књиге ауторке Љиљане Тамбурић у једном дану – 1. марта 2023. године у 19 сати у Белој сали КЦК! И догодило се!
На промоцији књига Љиљане Тамбурић: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ и ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ говорио је (о све три) Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Невена Татић Карајовић ( о књизи ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ) и Јелена Протић Петронијевић, која је осмислила и водила целу промоцију. Поезију Љиљане Тамбурић, осим саме ауторке говорили су и Лука Кијачић и Јована Живковић. Миљко Шљивић је говорио своју песму посвећену Љиљани Тамбурић. Ово прелепо поетско вече музиком је обојио Иван Ћукић Ћука, а за микс пултом је био Бранко Симић из Културног центра.
ИГРА КОЈА ТРАЈЕ – Љубодраг Обрадовић
Пре две године Љиљана је написала прву књигу поезије и већ тада сам написао да су јој песме одличне… Сада је пред нам њена трећа књига, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ, најобимнија по обиму и такође по квалитету, а утисак је остао исти, чак је још бољи. Песму су јој заиста одличне и нема се ту шта одбацити. Кад би се хтело гледати мак на конац, мора се прихватити чињеница да лоше нема.
Настави са читањем “Промоција три књиге у једном дану – Љиљана Тамбурић”
Karte su noćas pale na sto.
U igri u kojoj ja ne znam za blef.
Sad se sve vidi a ja još ne znam,
dal’ imam damu il’ žandar tref.
Karte su noćas pale na sto.
Više da bežim ja nemam gde.
To nije igra već moja zbilja,
u hercu dama sad nosi sve.
Karte su noćas pale na sto.
Da li sam luzer il’ heroj tih?
Borba još traje,sve je u igri
makar se borio sam protiv svih.
Nemoj u predvorju
tvog srca
da zakuca
žila kucavica,
ne daj joj
da te muči
i tvoj glas
niko neće čuti.
Sakrij se na planeti,
tamo ljubavi nema,
okreću se zupčanici,
roboti slušaju
šta im se kaže,
nema sreće,
ni plača,
suze skrivene
u mašini ćute.
Pogledaj oko sebe
Настави са читањем “Nemoj u predvorju – Zdravka Pap”
Видео снимак Славиша Паунковић
Сто једна ружа
Бисерна огрлица око врата,
твоја рука око мога струка,
на мени хаљина од злата.
Локнаста коса плаве боје,
и твоје очи црне на мени стоје.
Парфем Коко Шанела
на теби кошуља бела,
кармин црвене боје
и те нежне усне твоје.
Твој парфем Тома Форда ,
Сако – јарко борда.
Минђуше дају дијамантску моћ
већ је ноћ.
На столу француско вино.
Фино.
Сто једна ружа и једна лала
у твојој руци моја рука мала.
Нежно ме гледаш, ником ме
не даш.
Пољупци као хани,
кажем ти чекај стани.
Одмах се створи осмех твој,
волим те, једини мој.
Већ ме хвата трема.
Кажеш: Зажмури…
Нешто ти се лепо спрема.
Отворих очи своје.
Испред мене
једино моје и прстен од кристала.
Рекла сам: Да.
Твоја сам ружа мала.
Pjesmo moja ne napisana slovo po slovo ti kujem. Kao pletilja ona stara noć od jutra ne razlikujem. Olovo topim, suzom hladim kao vajar kip svoj-od duše te pravim. Pjesmo moja moj klasu gledam te dok budna sniš, o Radosti tebi pričaću prije oluje da mi zriš. Ako si prije mene rođena , slugom da me zoveš svojom ,kom je Hera sad potrebna,pod zaleđenom vodom. Ebanovina ti postelja da mi te dan ne vidi. Pjesmo moja spavaš li? Edželu moj u njedrima skriven, od sebe te stvori tiho spavj mi noćas ne pokriven u Moru zrno je niklo.
У поноћ, блудни месец попио наше поље!
И реку, коју боји срмено-златним везом,
док радознале звезде хитају брже-боље
да чују, како ветар игра се с нежном брезом.
С врх моћног храста сова погледом пара тмину!
Нигде никога нема, само несташне сене
с крошњама рујним плешу, ал’ их облаци мину,
баш као хујно време отужне успомене.
Кроз стари прозор вири, окно милује челом
старица крхког стаса. Мами већ безброј лета
„трагове изгубљене”. Плаче над белим велом
и „спремом” девојачком. Мори је судба клета!
Вољена беше, али због пет-шест хитрих ата,
плодне кулачке земље, чудесног виногорја,
баш сваке ноћи гледа како звездана јата
раздрагана се друже и маме „праскозорја”!
„Он” је минувши нагло однео мамне снове,
најлепше успомене, икону Славског свеца!
Остале су јој чежње што сетном реком плове,
весели жагор, којим бројна комшијска деца…
Чује се галоп коња, чежња зри неизмерна!
Бол с тугом овенчана, мине, „ведрине сита”.
Све је тихнуло нагло, јер душа бона, смерна
као ладолеж нежни, спокојнo, к’ небу хита!