Промоција три књиге у једном дану – Љиљана Тамбурић

Промоција три књиге ауторке Љиљане Тамбурић у једном дану – 1. марта 2023. године у 19 сати у Белој сали КЦК! И догодило се!

На промоцији књига Љиљане Тамбурић: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ и ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ говорио је (о све три) Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Невена Татић Карајовић ( о књизи ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ) и Јелена Протић Петронијевић, која је осмислила и водила целу промоцију. Поезију Љиљане Тамбурић, осим саме ауторке говорили су и Лука Кијачић и Јована Живковић. Миљко Шљивић је говорио своју песму посвећену Љиљани Тамбурић. Ово прелепо поетско вече музиком је обојио Иван Ћукић Ћука, а за микс пултом је био Бранко Симић из Културног центра.

ИГРА КОЈА ТРАЈЕ – Љубодраг Обрадовић

Пре две године Љиљана је написала прву књигу поезије и већ тада сам написао да су јој песме одличне… Сада је пред нам њена трећа књига, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ, најобимнија по обиму и такође по квалитету, а утисак је остао исти, чак је још бољи. Песму су јој заиста одличне и нема се ту шта одбацити. Кад би се хтело гледати мак на конац, мора се прихватити чињеница да лоше нема.

У књизи су мисаоне песме /24/, најбројније љубавне /82/, родољубиве /12/ и песме о природи, обичајима и духовности /19/.

Прве песме у књизи, су мисаоне песме. Песма по којој је и и књига добила име носи назив ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ. И ту су сва објашњења о суштини поезије, сва једноставност песме. Кратко, јасно. “Кад прве речи се роде онако ко из воде”. Ту су траве меке, из земље далеке и људи их зграбе и удесе да би обојили песме. Да, поента ове кратке песме од четири строфе је да се схвати да је суштина поезије у реченици ПЕСМА ЈЕ МОЈЕ ИМЕ. И смисао те суштине провлачиће се кроз целу књигу, кроз различите облике и детаље…

ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ
“Кад прве речи се роде онако ко из воде
личећи на траве меке из земље неке далеке
руком их бледе и слабе понеки људи зграбе
раде им што се не сме да би обојили песме…

А ја их на длан ставим, па им гозбу направим,
уплетем их у венац, положим их у зденац
да ми добију боју, да заличе на чоју
што има бело лице на коме спавају птице.”

/Страна 5./

Најбројније су у књизи љубавне песме, њих 82. Ја сам одабрао да овде поменем две: ИЗМЕЂУ ЖИЖКЕ И ПЕПЕЛА  /страна 37/, и на СРПСКИ НАЧИН /страна 61./ Рекао сам већ, може се издвојити било која од поменутих песама, јер су све одличне и зато их све треба прочитати да се схвати суштина књиге, и да је  смисао да у рукама држите изузетну ствар.

ИЗМЕЂУ ЖИШКЕ И ПЕПЕЛА
“У ноћи пурпурног месеца, уз вино и блуз што убија,
сретоше нам се погледи к’о два злочинца у ћелији…

Љиљана у својој књизи није пропустила ни песме о природи, обичајима, духовности. Није ни могла другачије, јер као део природе дубоко је отпоштовала све духовне и обичајне норме и они су одувек расли у њој и одређивали јој начин размишљања и живота. Не може се окренути глава од живота који протиче поред нас и кренути другим путем. Другог пута нема него сродити се са средином и знати да је срећа у оном што је око нас.

Ова трећа књига, која је пред нама, је по мени најбоља од свих претходних које је написала. То доказују и заиста бројне награде које је освајала широм Србије.

Игра која траје, коју Љиљана вешто игра, оставила је дубук траг на поетском небу Србије, па Вам зато најтоплије препоручујем да прочитате и ову књигу, а и претходне две, ако до сада нисте и уверите се колико сам у праву.

СТИХОВИМА ДАЋУ КРИЛА ДА ЛЕТЕ, Љубодраг Обрадовић

Шта је то песма? Да ли се песма сања? Да ли се песма живи? Да ли је песма живот? Може ли песма бити роман? И још хиљаду питања прочитаћете у првој поетској књизи Љиљане Тамбурић “ДАМАРИ ТИШИНЕ”! И добићете одговоре на свако од њих.

Да Вам, одмах на почетку, одгонетнем мој тајни рецепт за писање приказа. Ја, дакле,  прочитам пажљиво поетску књигу, одберем најчешће од три до највише пет, по мени најбољих песама, онда сагледам шта је песник хтео да каже књигом и то је то! Приказ је урађен! Овога пута то није било тако! Морам Вам признати да овако комплетно добру, чак одличну поетску књигу одавно нисам прочитао. Зато је и мој одабир песама које ћу цитирати овога пута био свестранији и обимнији. Одабрао сам 19. песама, скоро трећину књиге. А о одбраним песмама нећу додати ни реч, ништа моје. Песникиња је све рекла! Могу Вам само препоручити да из песама које сам цитирао у наставку, све цитате прочитате као једну песму, јер се могу и тако читати… Можда ћете тако и Ви полетети на крилима поезије.

Стиховима даћу
крила да лете
Као птице златорепе.
Да слећу на прозоре,
Да шарају слике

/СТИХОМ ОСЛИКАНО – Страна 5./

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!
/НАМЕРА – Страна 7./

Ухватићу овај дан
За јутро…
…..
Ухватићу овај дан
За подне…
……
Ако ми побегне
Трчаћу
И ноге ћу поломити
Ако треба
Само да га ухватим.
…….
Упрегнућу га у јарам
И бичеваћу га…
И ораћемо по небу бразде
Док не попадамо
Од умора…
И заспимо…
Несвесни узалудне јурњаве!

А ујутру…
Ујутру све испочетка…
/УХВАТИЋУ ДАН – Страна 11./

Носи нас златна река
Кроз живот ка ушћу своме
Неко плива и пева
А неко све дубље тоне.
/ЗЛАТНА РЕКА – Страна13./

У овој књизи су све песме одличне, па сам при одабиру песама био у великој дилеми, коју и колико песама да одаберем за овај приказ књиге. Мој избор песама које ћу посебно поменути, иако сам их одабрао баш доста, је опет непотпун. Јер и све остале песме у књизи, које нисам одабрао за приказ, су одличне и остаће оштећене на неки начин.

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПОСТОЈИМ У РЕЧИМА – Љубодраг Обрадовић

Пред нама је друга поетска књига Љиљане Тамбурић КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Љиљана сама каже: “Од пре две године почела сам активно да се бавим писањем и учествовањем на разним конкурсима са својом поезијом и прозом”.
 
И из библиографије се јасно се види да је за кратко време постигла завидан успех. Освојила је бројне награда и успела да објави две поетске књиге. Недавно је на сајту www.poezija.rs њена песма РУМЕНА БЕРБА проглашена за песму месеца фебруара 2022. године.

Осећај да Љиљана пише одличну поезију је остао и овога пута. Љиљана је само побољшала квалитет својих песама. А у овој књизи их заиста има подоста, што баш и није обичај код других песника и то јој је по мени велики плус. Ем је квалитет поезије одличан, ем у овој књизи има 130 песама…

И сад још мало статистике: песме у овој књизи сврстала је у 5 поглавља или делова:
 
·    Кад месец заспи (30. песама)
·    Постојим у речима (27. песама)
·    Посвета песми (30. песама)
·    Поново ће божури цветати (17. песама)
·    Ја имам живот (26. песама)
У наставку, мало ћу Вас увести у поезију Љиљане Тамбурић. Логично, књига почиње песмом КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Логично, сви ми, па и Љиљана, смо по васцели дан у неком послу, некој обавези, некој фрци… И Љиљана је ту ноћ, кад заспи месец, савршено ухватила и саткала у своје риме, да се ту нема шта додавати. Песму треба само прочитати и илузуја је савршена…

КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ
У соби нека чудна тишина,
не да мислима да нађу смирај.
Ни сан да сврати ко да се плаши,
из таме виче: Мисли и бирај
да ли ћеш ући кад склопиш очи
у свет нестварни где се све може…
Кад заспи месец, укради звезде
и светлост сакриј испод коже.

Кад заспи месец, нежно ћу руком
да га сакријем под својим скутом.
/Страна 8./

Данас у књижевности уопште, а и у поезији, сликарству… у моди је апстрактно стварање, напросто такво стварање које ће читаоца (или гледаоца, слушаоца…) увек држати у великој дилеми, шта је уметник, својим делом хтео да каже, да нам поручи.

Љиљана Тамбурић нас на први поглед на ставља на таква искушења. Она нам у својим песмама увек даје јасне одговоре…

А да у њеној поезији има свакојаких скривених праваца и тајни, сазнаћете кад ову другу и све три њене књиге прочитате до краја…

Од скора писац, одувек песник – Невена Татић Карајовић

Љиљана Тамбурић, од скора писац, одувек песник. Ово мишљење се само намеће након читања збирке. Ширина при избору тема, дубина осећања и јасноћа изражавања су главне одлике њене поезије. Љиљана нас је већ даривала двема збиркама ,,Дамари Тишине” (мај 2021.) и ,,Кад заспи месец”(мај 2022.) и њима отворила себи пут ка песничком небу. Збирка која је пред вама ,,Песма ми је име”, уписује Љиљану међу значајне песнике Крушевца и Србије. Бројне награде показују да је освојила и публику и критику. Ово није случајно. Ретки су песници који се подједнако остварују и мисаоној, родољубивој, љубавној и поезији за децу. Писати различитим стиловима и о различитим темама може само неко ко промишља свет, осећа га и уме да се изрази бритко и складно. Љиљана је једна од таквих песника.

Збирка је подељена у три циклуса.

Први  је посвећен мисаоним песмама. Од пучине живота, свих падова и ломова и неизбежног краја , (,,На пучини”, ,,Из задњег џепа срца”), преко прекора због колотечине данашњице и умишљености савременог човека (,,Човече стани”, ,,А тек ме чека ледени талас”) и песничке магије (,,Магична песма”, Како се постаје песник?” ,,Песма се пише за себи сличне”) све до до мудрих порука у песмама ,,Пусти”, ,,Преплитање” и свих осталих у овом циклусу, песникиња показује колико заиста схвата и промишља живот, учи нас, саветује и бодри да будемо путници достојни човека.

,, Где је нестао човек, који је имао жеље,
хоће ли, од сад’ па довек, тражити себи весеље…
Другови живе далеко, тамо, где нема тебе…
Једном ће рећи неко, доћи ћу, кад нађеш себе!”

Други циклус је сачињен од љубавних песама. Проткан је нежном и меканом душом песникиње, тананим осећањима, по некад сетом, често јаким порукама. ,,Слово о љубави” представља прелаз из циклуса у циклус. Песникиња промишља о љубави и оставља нас замишљене над вечитом темом човечанства. Надаље се прожимају поруке: љубав је за навек, Бог прави планове, надај се, праштај и воли… ,,Живела љубав”!

,,Покушајте људи, љубав не убија
него баш напротив поново те рађа
кроз љубав све сласти живота упијаш
од ње не постоје задовољства слађа!”

У овом циклусу посебан утисак оставља чулност појединих песама. Опипљив доживљај љубави, који читаоца  одмах привуче а надаље је целу проживљава, не може да не остане запажен. Посебна је, у том погледу, песма ,,Између жишке и пепела” а утисак појачава ритам и мелодичност који, попут газеле, коју песникиња изванредно користи за персонификацију чина љубави, тутњи кроз ум и срце читаоца. Следи још низ песама сличног сензибилитета а издвајају се ,,Песма о греху” и  ,,Додир од златних нити”.

Надаље се као на филмској траци смењују чежња и слутња, сећања и призивања, умилна тепања али и одлучне поруке и поуке о љубави.

,,Ако те љубав мимоишла, некад у великом луку
и године одлазиле к’о празни брзи возови,
не дај да те и данас, мисли ка очају вуку,
са смехом их дочекај и срећу себи призови…”
(,,Она је свуда”)

Пажњу посебно привлачи песма ,,На српски начин”. У њој је обједињена љубав према свом изабранику и свом народу. Описима песникиња тка нити предања и узвишености осећања и води нас у свет лепоте негдашњих чистих односа људи у српским селима.

Ово је уједно и нит између другог и трећег  циклуса у коме су заступљене родољубиве и  завичајне и песме.  Громовито га отвара песма ,,Јеси ли се пожелео роде?” у којој песникиња подсећа на славне дане српске државе и историје. Песма истовремено носи поруку да је потребно да се вратимо коренима, обичајима и правим вредностима па ћемо тако бити и успешни и цењени у свету. За данашње време, изузетно важно!  Следе мисли ништа мање вредности за српски народ: памтићемо (сво зло учињено над нама, доброчинства руског народа), понос и пркос, захвалност славним прецима, значај очувања обичаја, језика и писма.

На крају, четврти циклус и као посластица, песме о завичају, обичајима и духовности. Оне обилују прелепим описима који стварају слике сеоских предела у читаочевим очима. У њима се осећа дух прошлости и искона  српског народа који би, без оваквих песама и песника, био заборављен. Мноштво стилских фигура, пре свега персонификација, којом песникиња постиже живост у изразу и саједињавање природе, људи, села и  начина живота у њему.

,,Потања село у таму густу
Кроз оџак дише кућа малена
Хоризонт личи на слику гнусну
Чује се рика старог јелена.”
(,,Ћилими мокри њиве прекрили”).

Уз епитете, поређења и ономатопеју, у могућности смо дадочарамо слике природе, обичаја и духовности нашег народа  које песникиња ствара својим пером.

Сасвим сигурно, ово је збирка која завређује пажњу шире читалачке публике. Љубав према ближњима, околини, роду, природи, духовност, уткана је у сваку песму. Списатељица уноси себе у сваку реч и преноси доживљаје и осећања свега што је окружује песмама.

Зато није случајно да књига носи назив ,,Песма ми је име” јер заиста тако и јесте. Име уткано у песме, песме прожете душом, душа на длану, склопљена у корице.

Невена Татић Карајовић, песникиња

ЉИЉАНА ТАМБУРИЋ
Среда,  1.3.2023. Бела сала

Дамари тишине, 2021. Поезија Срб
Кад заспи месец, 2022. Поезија Срб      
Песма ми је име,  2022. Поезија Срб

У ПЕСНИЧКОМ СВЕТУ ЉИЉАНЕ ТАМБУРИЋ – Јелена Протић Петронијевић

Песникиња чије се прве  речи роде онако ко из воде, која опомиње да пучина живота носи наш чамац према танкој белој ивици неба, која позива речима ЧОВЕЧЕ СТАНИ… Љиљана Тамбурић упућује нас којим стазама да уђемо у њен песнички свет и упознамо га, најпре у књизи  ДАМАРИ ТИШИНЕ,убрзо затим у књизи КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, па  и у трећој, недавно објављеној, под насловом ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ.

Ако се осврнемо и на биографију ауторке схватићемо да је само наставила тамо где је застала у младости. И да је наставила да живи  и пише свој песнички сан у чему су је охрабрила многобројна признања и награде, затим објављене песме и приче у зборницима, заједничким збиркама и часописима у последњих неколико година. Свакако да треба поменути и значајну подршку коју  Удружење Поезија Срб  пружа оваквом аутору. Све три поменуте књиге су издања Удружења Поезије Срб. Ово удружење помаже ауторима који су аматери, од којих неки постају и професионалци, помаже, дакле свима који воле поезију, да препознају свој таленат и да своје песме објаве, бар у електронској форми, а понеком ко заиста има довољно снаге, воље и дара за писање – и да објави књигу. Љиљана Тамбурић је објавила три књиге за две године. Намеће се питање да ли су се ту нашле и неке песме које су дуго чуване и припремане пре него што су угледале светло дана? У сваком случају, поезија Љиљане Тамбурић тече одређеним током као река која ће изненадити читаоца свежином,амбијентом и пријатним бојама. Бићемо  затечени непосредношћу и темама које припадају свима и које нас разбуђују, осветљавају свакодневни живот, задиру у тренутно расположење и осећања, у разлоге неких поступака и понашања, у стиховима који су ношени оптимистичким ритмом упркос свему, у овом броду који се љуља/ и чека да га поломи бура… сетимо се стихова из песме  ЖЕНИ, из књиге Дамари тишине.

Неке су песме са лековитом поуком, као антидепресиви у стиху: Сваки дан своје бриге носи/Али и радости с њима/И свако од нас у очима својим/Сузе и звезде има… Песма Дамари тишине открива тајну стварања кад Притискају речи, почињу да даве, и настане тада једна песма нова.

Кад заспи месец, нежно ћу руком да га сакријем под својим скутом, поручује нам песма КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ. Књига под тим насловом проширује тематски круг у којем се креће лирски субјект. Јављају се песме духовне тематике посвећене Светом Сави, Божићу, Пресветој Богородици, а духовна надахнућа достижу врхунац у песми која носи наслов Последњи вапај за спас која је опомена и позив човеку да се окрене прелепој природи коју је Бог створио а коју човек немилосрдно квари и мења до уништења… Порука песме је   заправо  сведена у стиховима Природа треба, да буде храм, за душе које се губе, башта, која ће до краја света, да спаја и веже људе!

Циганска идила, Деда дохвати ми месец,  Сањам да сам само човек, Судбина једне виолине, то су песме романтично обојене о животу Рома, са социјалном нотом коју треба приметити, са емпатијом која је провучена између редова и носи неке свевременске слике и поруке. А у овој књизи помаља се и родољубива нота, сећање на прадеду Миладина Солунца, на Милунку Савић и погинуле српске војнике сахрањене на Зејтинлику, дубоко проживљена историја која се тиче многих од нас појединачно.Подсећање на пролазност и неминовност, на то   да је наше постојање подложно променама које нису увек лепе налазимо у песми НИ КИША ВИШЕ ИСТО НЕ МИРИШЕ. Ипак, једно осећање даје најјачи тон и преовлађује у овој књизи.  А то је љубав која свему даје смисао.  Саосећање са природом, живим бићима у њој, према пчелама, чији се слатки мед никад не заборавља део је велике љубави према читавом свету и према животу којом ова   књига одише. 

 И трећа књига која почиње стиховима под истим насловом ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ уводи нас директно  у поетику   ауторке, схватамо да се лирски субјект поистовећује са песмом, да су нераздвојни, ту нема дистанце, то је друга страна огледала у којој препознајемо  ауторски рукопис Љиљане Тамбурић. Ипак, из књиге у књигу, стил и израз се усавршавају, игра којом се нижу стихови и риме не престаје, можемо рећи да се примећује лакоћа  којом  се песме стварају и отварају пред нама а само ауторка зна колико је то било лако или је можда дуго стварано и проверавано у њеној песничкој радионици. Стваралачки процес је такав да свака песма прође кроз нас а да ми понекад не знамо одакле нам долази, стваралачки процес је тајна, али увек постоје разлози које разоткрива сама песма  некоме ко уме да је прочита на прави начин. Зато верујемо да је умеће читања поезије такође дар. Због тога  тако мало људи чита и разуме поезију.  Треба живети своју поезију, ухватићемо и ову поруку…  јер иза сваке лепе речи, својом душом стојим гласи један стих у песми која је такође надахнута љубављу и унутрашњим немиром који прати сваку љубав (Кад напустиш моје песме).

Верујемо да ће сваки читалац ове књиге наћи неку песму коју ће  присвојити и у којој ће пронаћи нешто своје, вероватно неко скровито осећање, неку блискост, нешто драгоцено. Једна таква песма би могла бити она која носи наслов ЗА ОНОГА КОЈИ МЕ НАСМЕЈЕ. 

ЗА ОНОГА КОЈИ МЕ НАСМЕЈЕ

Ако ико успе да ме насмеје…
на њега ће се сручити благослов
мојих намрштених обрва
и мојих усана, са капима отрова…

Тешко је развући у осмех усне од челика…
Али ако некада, неко, успе да ме насмеје
нека то не буде из неког разлога
него онако… из талента… из његовог умећа и дара…

А ја ћу, својим смехом распарати небо
и просути му у руке драгуље
заборављене на неком облаку…
Ја ћу му расцветати све кактусе,
осушене и трновите, што га боду
док хода кроз временске капије…

Ако, ико, икада, успе да ме насмеје
нека ме смехом својим сатре…
Да изнад мене дуга прокапље
и шарена киша по нама падне,
да ми се у очима одмах запале давно угашене ватре…

Више нећу живети од сећања и чекања
и нећу се бојати изненадних сусретања…
Пригрлићу све његове лоше стране
и његове закрпљене наде, лоше манире и страхове…

Пристаћу на све јер је он онај што се смеје
широко, искрено и заразно…
Онај што уме да се радује и да радост пренесе…

Ако тој вештини научи и мене…
Захвалност ће бити моје друго име.