Младић се представио као заљубљеник поезије, упита песника како се постаје песник, затечен помало питањем , знати колико било о поезији па такво питање. Немогућа алхемија одговор је био кратак, песник се не постаје. А шта је алхемија упита упорније радозналац? Песник није био сигуран шта је са овим човеком, шта хоће од њега помисли, да ли жели можда да ме дрибла како би се жаргонски рекло јер и времена су постала дрска као људи. Све што не ваља и није добро, данас је могуће у лошем тону. Хегел би дошао у сумњу властитог промишљања . Када је са млађим саговорницима разговарао, није их персирао, а да ли је грешио често се питао. Како се деси да неко од саговорника изненади глупавим питањем, он би по аутоматизму правио дистанцу, као што се десило и овог пута. Да ли сте прочитали дело Алхемичар упита песник? Нисам одговори с лакоћом младић и остаде у свом ћошкастом свету. Некад се не својом вољом мимо заслуга других, необјашњиво нађемо у тренуцима безизлаза, када нас спопадну неочекивани људи које не бисмо ни у подсвести хтели срести, или се десе догађаји непредвидиви по своме току и завршетку, а да би се измакли напасти, искочили би кроз прозор само да се спасимо муке, без обзира на могућу трагедију, јер веће трагедије од ове нема. То су тренуци
када памет не помаже, кад не помаже ништа, када се као трупац препустимо воденој матици, па шта нам се деси, да се само заврши. Поприлично бесан потрошеног такта којег је истрошио живот измисли да се жури на пројекцију. А шта је пројекција настави опет да као мушица напада. Шта је било касније
песник није знао, нити је желео знати, да ли га је изненадио наглим гестом , није мислио , несувисла питања су га потпуно избацила, потрчао је као да трчи трку за спас живота, без окретања, учинило му се као да бежи од истих прогонитеља који су прогонили ЛОРКУ, као да је бежао да се никада више не
врати, као из кошмарног сна.
