ПРЕПОДНЕВНИ  СУСРЕТ – Андреја Ђ. Врањеш

Младић се представио као заљубљеник поезије, упита песника како се постаје песник, затечен помало питањем , знати  колико било  о поезији па такво питање. Немогућа алхемија одговор је био кратак, песник се не постаје. А шта је  алхемија упита упорније радозналац? Песник није био сигуран шта је са овим човеком, шта хоће од њега помисли, да ли жели можда да ме дрибла како би се жаргонски рекло јер  и времена су постала дрска као људи. Све што не ваља и није добро, данас  је могуће у лошем тону. Хегел би дошао у сумњу властитог промишљања . Када је са млађим саговорницима разговарао, није их персирао, а да ли је грешио често се питао. Како се деси да неко од саговорника изненади глупавим питањем, он би по аутоматизму правио дистанцу, као што се десило и овог  пута. Да ли сте прочитали  дело Алхемичар упита песник? Нисам одговори с лакоћом младић  и остаде у свом ћошкастом свету. Некад се не својом вољом мимо  заслуга других, необјашњиво  нађемо у тренуцима  безизлаза, када нас спопадну неочекивани људи које не бисмо ни у подсвести хтели срести, или се десе догађаји непредвидиви по своме току и завршетку, а да би се измакли напасти,  искочили би кроз прозор само да се спасимо муке,  без обзира на  могућу трагедију, јер  веће трагедије од ове нема. То су тренуци 
када памет  не помаже, кад не помаже ништа, када се  као трупац препустимо воденој матици, па шта нам  се деси, да се само заврши. Поприлично  бесан потрошеног такта којег је истрошио живот измисли  да се жури на пројекцију. А шта је пројекција настави  опет да као мушица напада. Шта је било касније
песник  није знао, нити је желео знати, да ли га је  изненадио наглим гестом , није мислио ,  несувисла питања су га потпуно избацила, потрчао је као да трчи трку  за  спас живота, без окретања, учинило му се као да бежи од истих прогонитеља који су прогонили ЛОРКУ, као да је бежао да се  никада више не
врати, као из  кошмарног сна.

Настави са читањем “ПРЕПОДНЕВНИ  СУСРЕТ – Андреја Ђ. Врањеш”

Луди песник

ЛУДИ ПЕСНИК

Луди песник о голготи људској што сад пише,
он за песму годинама мре, живи и дише.
У груд`ма му туче болно срце и крвари…
Реч му свака злата вредна, ал` ко за то мари?!

У бесмислу он налази смисао за риме.
Сваким стихом потписује крвљу своје име.
Ал` га мало ко разуме, неки му се смеју,
што му ноћи усамљене ти стихови греју.

Да л` је луд ил` можда само занесењак стари,
што у дугој, зимској ноћи сећањем крстари?
Док му душа огољена без јаука вришти,
кано змија отровница кад у ватри пишти.

Послушајте шта вам каже, не судите њему.
Не дирајте у ту душу, жалом окрпљену.                                                На његове тешке ране не стављајте соли…                                                Ионако његов живот већ је препун боли.

Не судите том песнику, већ му дајте руку
и његову преголему поделите муку.
Кад не може другачије, он песмама лечи.
За свакога уме праве да пронађе речи.

Те речи су као мелем свакој души болној,
па милују као свила и пружају спокој.
Ал` их треба разумети с пуним поверењем
и свако ће тад пронаћи у њима спасење!

Весна Стојковић, Лесковац

 

ЦИЛКА МАЛО МАЧЕ

Мало мачe сeди
и ништа нe ради
и ништа нe глeди
и мало сe хлади…

Мачка лижe рeп
мачка гризe џeп
мачка мала мачка
цeлог тeла бeла
и јeдна, црна, тачка.

Јeдна црна тачка,
порeд малe главe,
и зeлeнe очи,
нeкад браонкавe.

Мачка рeп свој јури
па сe мало дури
онда жмури глава
и опeт сe – спава.

Мачe од мeсeци осам, и још дeвeт дана,,
нити зна штошта, нити има мана.
Савршeнство мало, мало и одвeћe,
Вeћe, увeк вeћe, од највeћe срeћe.

Стално трчи,
Вамо – тамо,
Својe главчe да завучe,
И нeстанe, само.
Гдe јe наша мачка,
Гдe ли сада одe,
Само чујeш, мау, мау,
Из срца комодe…

Опeт јe просула млeко
Опeт разбацала храну
и оставила длакe
и извадила смeћe
и огрeбала квакe,
и, ко зна, шта трeћe…

AKO JE SRETNEŠ

Ako je ikada sretneš druže,
posutu sjajem božje prašine;
stazom joj prospi latice ruže,
na njima će pisati moje ime.

Ako te mis’o prevari greškom,
nek reč pusta u trenu zanemi;
klimni joj glavom sa blagim smeškom,
moje joj ime ti ne pomeni.

Ako joj dušu prevari tuga,
i svetla iskra sklizne iz oka;
seti se patnje ranjenog druga,
koliko je rana mi duboka.

Tada joj reci da glasno čuje,
nek bljesne munja, nek udari grom;
sklonište od patnje i oluje,
sigurnost će naći u domu mom.

autor
Jovica N. Đorđević
01.07.2023g.

ПЕСМА МЕСЕЦА: Ј У Н ’23.

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ

Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.

Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.

Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне

Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.

Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.

Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.

Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.

Љиљана Тамбурић

Живомир Миленковић, добио Видованску похвалу Града Крушевца за 2023. годину

Част нам је да је Живомир Миленковић, између осталог и песник, сарадник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, добио Видованску похвалу Града Крушевца за 2023. годину. Живомиру, Жићи још много песама и награда!

 

 

На свечаној седници Скупштине града Крушевца, традиционално су додељени Видовданска награда и признања најзаслужнијим организацијама и појединцима. Свечану седницу отворио је председник Скупштине града Предраг Вукићевић. Након уводне речи Председника скупштине, скупу  се обратила градоначелник Јасмина Палуровић која је подсетила на сва достигнућа Града током претходног периода (од Видовдана до Видовдана). Говор Градоначелнице можете погледати овде.


ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ АРХИЕПИСКОПУ ПЕЋКОМ, МИТРОПОЛИТУ БЕОГРАДСКО КАРЛОВАЧКОМ И ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ГОСПОДИНУ ПОРФИРИЈУ, за изузетан допринос очувању, неговању и развоју српске духовности и јединства српског народа.

ПОХВАЛA ГРАДА КРУШЕВЦA – ЖИВОМИРУ МИЛЕНКОВИЋУ, новинару и публицисти, за дугогодишњи рад и привредну, друштвену и културну афирмацију Крушевца и крушевачког краја;

В О Л И М

ВОЛИМ СРБИЈАНСКО
ИМЕ СРПСКО И ИМЕ СРБИЈЕ,
БОЖАНСКИ НАРОД И ЗЕМЉУ ОБЕЋАНУ,
ТРИ МОРАВЕ, ДУНАВ, ДРИНУ И САВУ,
ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ СТАРУ,
ХРАБРЕ ВИТЕЗОВЕ И ЈУНАЧКУ СЛАВУ.

ВОЛИМ СРПСКИ НАРОД СВЕ ТРИ ВЕРЕ.,
ДОСТА ЈЕ СВАЂА И ПОДЕЛЕ.
НЕКА СЕ СЛОГА БОГУ УЗНЕСЕ,
А СРБИ СЛОЖЕ, ОБОЖЕ И УМНОЖЕ..
ВОЛИМ БЕОГРАД, УШЋЕ, СКАДАРЛИЈУ,
АВАЛУ БАЈНУ, ЗВЕЗДУ СЈАЈНУ,
КОПАОНИК ПОНОСНИ ВРХ СРБИЈЕ
И СЛОБОДАРСКО СРЦЕ ШТО СНАЖНО БИЈЕ.

ВОЛИМ КОСОВО И МЕТОХИЈУ,
ГРАЧАНИЦУ, ДЕЧАНЕ И ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ,
СВЕТЛЕ ГРОБОВЕ ПРЕДАКА И СЛАВНИХ ЈУНАКА,
ПОЉЕ КОСОВО, ПРИЗРЕН И ШАР ПЛАНИНУ,
СЛАВНУ ПРОШЛОСТ, ИСТОРИЈСКУ ИСТИНУ,
МАНАСТИРЕ И ЦРКВЕ – ЦАРСКЕ ЛАВРЕ,
ХИЛАНДАР, МИЛЕШЕВУ И СТУДЕНИЦУ,
ОБИЧАЈЕ СТАРЕ И БРОЈАНИЦУ.

СРЕМ, БАНАТ И БАЧКА
ТРИ СРЦА ЈУНАЧКА, ВОЛИМ,
НОВИ САД – СРПСКА АТИНА,
И ПАНОНСКА НИЗИЈА ДО СУБОТИЦЕ И АПАТИНA.
СРПСКА КРАЈИНА, БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА,
ЦРНА ГОРА И СВА БРДА ДО ЈАДРАНА.

ВОЛИМ БАШТУ И ЊИВУ СРБИЈАНСКУ,
ЖУЉЕВИТУ РУКУ РАДНИЧКУ И СЕЉАЧКУ,
УМОВАЊА МУДРАЦА И ПЕСНИКА И
СТВАРАЛАШТВО ДРУГИХ ТРУДБЕНИКА.

О КАКО ВОЛИМ ТАЈ НАШ СРБИЈАНСКИ
ИНАТ ЉУДСКИ И ПРКОС СЛОБОДАРСКИ,
ПСОВКЕ СОЧНЕ И ЕРОТСКЕ
ТРАДИЦИЈУ СЛАВНУ И МАНИРЕ ЕВРОПСКЕ.

И СВАКИ ИЗВОР ВОДЕ ХЛАДНЕ
И ЧИСТИ ВАЗДУХ ПЛАНИНСКИ, ВОЛИМ
МИРИС ПОКОШЕНОГ СЕНА,
БАЊСКИХ ТЕРМИ И ГРОМАДНИХ СТЕНА.

ВАТРЕНО ВОЛИМ
ЖЕНЕ НАШЕ ЛЕПОТИЦЕ,
БУЈНИХ ГРУДИ, ЉУБАВИ СТРАСТНЕ,
РЕЧИТЕ КО БРИТКЕ САБЉЕ,
ПОНОСИТЕ И ГОРОСТАСНЕ.

ВОЛИМ И СЛАВЕ КРСНЕ,
СВАДБЕ, КРШТЕЊА И ИСПРАЋАЈЕ
КАД СЕ СЛАВЕ..
ВОЛИМ ЦРНО ВИНО, БОЖАНСКО ПИЋЕ,
РАКИЈУ ШЉИВОВИЦУ, СРПСКУ МУЧЕНИЦУ,
КОЉИВО И МИРИС СВЕЋА, ПОГАЧУ И ПРОЈУ
И БАДЊАК КАД СЕ СЕЧЕ ЗА БАДЊЕ ВЕЧЕ.

ВОЛИМ УСКРС, ЂУРЂЕВДАН И ВИДОВДАН,
СВАКИ БОЖИЈИ ДАН И ПРАЗНИК НАРОДНИ,
ПОБЕДЕ, ПРАВДЕ И СРЕЋЕ САН,
НЕКА ЈЕ СРБИЈИ БОГОМДАН.

ЗАИСТА ВОЛИМ
СВЕ ПЛАНИНЕ, БИЉЕ И ШУМСКЕ ЗВЕРИ,
СЕЛА, ГРАДОВЕ И СРПСКЕ ДВЕРИ,
РЕКЕ, ЈЕЗЕРА, СТАЗЕ И БОГАЗЕ,.
СВЕ ДА СЕ САЧУВА И НЕ ПОГАЗЕ.

СРБИН ЈЕ ПОНОСИТ, ХРАБАР И СТАМЕН,
ЧВРСТ ЈЕ И СНАЖАН КО КРЕМЕН КАМЕН,
СТРАДАЛНИК ЈЕ БИО У МНОГАЈА ЉЕТА,
НЕПРАВДУ ПАМТИ, БЕЗ КЛЕТВИ И ОСВЕТА

СРБИЈА ЈЕ ЗЕМЉА БАЛКАНСКА,
ВЕРА ХРИШЋАНСКА,
ДУША СЛОВЕНСКА,
А СРБИН ЈЕ НАЦИЈА СВЕЕЕТСКА.
Настави са читањем “Живомир Миленковић, добио Видованску похвалу Града Крушевца за 2023. годину”

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ – Драгојло Јовић

ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ

Браћо моја Српски витезови
На косову што сте живот дали
Божур цвеће по Косову равном
Крвљу својом у црвено цвали.

Од Лазара до данашњег дана
Српска душа о Косову пева
Нисте залуд своје главе дали
Цело српство о Косову снева.

Метохијом здравица се пије
Манастирска звона Косовом се чују
Све док вода низ Ситницу лије
Српском земљом чуће се литије.

Српска деца још имају снаге
Да чувају што им Бог подари
Да Косовско Метохијску земљу
Обрађују и дечицу хране
Дедовину од свих зала бране.

Одавно се белосветске вране
Окомиле на земљу нам милу
А не знају да је Лазар Косово
Волео ко’ најдраже чедо му на крилу.

Аманет је Лазар српству оставио
Из Крушевца кад Косову крену
Да потомци своју земљу пазе
Да Видовдан славе, празник не погазе.

Ако некад сила буде моћна
У страну се мало Србадијо моја
Ничија до зоре још горела није
Метохијско вино Србин ће да пије.

Само сложно браћо и чувајте веру
Сила се не мери по оружју јачем
Већ по оном шта се бранит мора
А снага је наша крвца витезова.

На Косовском бојишту најбољи су пали
Хришћанство и слободу крвљу заливали
Потомцима оставише аманет
Да се Косово чува ко’ Видовдански завет.
Настави са читањем “ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ – Драгојло Јовић”

ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА – Конкурс


Домаћинство “Капија мојсињског неба” из Макрешана и Хуманитарног удружења “Ми помажемо прикључите се и ви” из Крушевца расписују други међународни песнички конкурс ” ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА “.

Заинтересовани песници учествују са две песме у две категорије на духовну тему и слободну тему. Песнику се дозвољава да може да учествује у само једној категорији са обе песме. Песме могу имати највише 28стихова, писане ћирилицом или латиничним писмом, искључиво у ворд документу, фонт роман 12.

Песме слати под шифром у једном фаилу а у другом разрешење шифре са краћом биографијом и фотографијом (адреса, телефон, меил) mrkstojadinovic@gmail.com

Котизација 1.000 дин. За песнике из других земаља 10 евра. Динарски рачун 325-9300500206693-74 Мирослав Стојадиновић ОТП банка или тек. 061 602 5 833 котизација се уплаћује одмах по обавештења да су песме уврштене у зборник. Конкурс је отворен до 10. августа, 23.г.

Окупљање песника је 16. Септембра, (субота) у оквиру сабора етно стваралаштва уз одговарајућу културно уметнички програм и ликовне колоније, када ће се представити песници и бити проглашени победници у обе категорије а све уз домаћински ручак који ће припремити Удружења жена расинског округа.

Манифестацију и конкурс подржава Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца, обезбеђивањем простора за сам конкурс на сајту www.poezija.rs, као и изваштајем са конкура и манифестације на истом сајту.

Окупљање је од 10часова код парохијске цркве Свети пророк Илија у Макрешану.

Пријављивање доласка код организатора
Настави са читањем “ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА – Конкурс”

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА – Љиљана Тамбурић

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА

Данас смо ситно лишће у крошњи старог храста
што од семенке, плодне, првог Србина наста
стабло му се, ко барјак, на вечном ветру вијори
стално се неко дрзне с намером да га обори.

Пружају му се жиле метохијском долином
док га Косово поји, рекама као вином
зором црвене росе, боје му црвено лишће
под њим се свеће пале, док стара патња га стишће.

Под храстом војска спава, уснула вечитим сном
јунаци ставили главе свако на вранца свог
Косовка, лепа, седи, крчаг у руци има,
на усне умирућих, сипа капљице вина.

Видим Лазара, цара, усправног, ал без главе
она на путу неком, на путу вечне славе,
Јефимија златом везе, поново свети покров
када васкрсне Лазар, на време да буде готов.

У хладовину храста, стаде све што је српско
векови царске славе и сви порази с Турском
данашње тешке ране, што боле нас и пеку
док нам храстове гране, неки зликовци секу…

Они долазе ноћу, оштре секире носе
под својим скутима крију, сечења жељне косе.
Дижу се кости мртвих, кличу нам углас химну,
у корен овог храста, не дамо да нам дирну.

Долазе да оборе, необориво што је
корење нашег храста, да од стабла одвоје,
са нашег светог стабла, да истресу нам гене,
да нестане заувек, њега, тебе и мене.

Видовдан данас блиста, свечан и тужан дан
као и сваког лета, сањајмо исти сан
невера нека од нас, отпадне као краста.
Нека нас вера врати, окриљу нашег храста.

Љиљана Тамбурић

ОМАЖ – Драган Ћирковић Спикиноза (1954. – 2023.)

 
Драган Ћирковић Спикиноза, (-рођен у Крушевцу, далеке 1954-те године, премунуо 26.6.2023. године) по занимању, шумарски техничар. Живео и радио у Великој Ломници. Био је планинар, музичар, риболовац, песник. Био је члан КУД-а „Р.Ј. – Јакша” у Великој Ломници, где је радио као глумац- аматер, аматерски редитељ, музичар. Свирао је све народне инструменте, гитару, клавијатуре. Био је члан сајта “ПоезијаСЦГ” од његовог оснивања. Био је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Поезију је писао од раног детињства. Песме је објављиовао на сајту www.poezijascg.com, www.poezija.rs, часопису ПоезијаСРБ, и бројним зборницима. Нека му је вечна Слава и Хвала!

 

ПРОСТОТА МОЈЕ ДУШЕ

Виђење моје дође однекуд
Ил су то само искре
Хтео сам да видим крај
Ал све већ виђено беше
И настаде тама
Ехо мог гласа дође однекуд
Ил је то у мени олуја
Хтео сам да зовем из свег грла
Ал није било гласа
Свуда тишина
И моја тражења дођоше однекуд
Или је то вешта варка
Трчећи сам тражио свуда
Ал ничег није било
Јер ничег и нема
Бескрајно срећан
Због таме тишине
Због празнине
Смело крочих у нови дан

Настави са читањем “ОМАЖ – Драган Ћирковић Спикиноза (1954. – 2023.)”