ОМАЖ – Драган Ћирковић Спикиноза (1954. – 2023.)

 
Драган Ћирковић Спикиноза, (-рођен у Крушевцу, далеке 1954-те године, премунуо 26.6.2023. године) по занимању, шумарски техничар. Живео и радио у Великој Ломници. Био је планинар, музичар, риболовац, песник. Био је члан КУД-а „Р.Ј. – Јакша” у Великој Ломници, где је радио као глумац- аматер, аматерски редитељ, музичар. Свирао је све народне инструменте, гитару, клавијатуре. Био је члан сајта “ПоезијаСЦГ” од његовог оснивања. Био је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Поезију је писао од раног детињства. Песме је објављиовао на сајту www.poezijascg.com, www.poezija.rs, часопису ПоезијаСРБ, и бројним зборницима. Нека му је вечна Слава и Хвала!

ПРОСТОТА МОЈЕ ДУШЕ

Виђење моје дође однекуд
Ил су то само искре
Хтео сам да видим крај
Ал све већ виђено беше
И настаде тама
Ехо мог гласа дође однекуд
Ил је то у мени олуја
Хтео сам да зовем из свег грла
Ал није било гласа
Свуда тишина
И моја тражења дођоше однекуд
Или је то вешта варка
Трчећи сам тражио свуда
Ал ничег није било
Јер ничег и нема
Бескрајно срећан
Због таме тишине
Због празнине
Смело крочих у нови дан

СЕНКЕ
било би лепо, бар једном
доживети сусрет
са сопственом сенком
видети себе у тој сенци
и сва скривања од себе
у дубока пространства ума
несвесна сада
уз лаку музику
уз размишљање о ничему
уз ћаскање о свачему
шта сам то хтео
моја мисао као да бежи
од мене?
било би лепо разумети
игру наших сенки
нестварних и стварних
у исто време
да, у исто време
било би лепо рећи
ја сам ја
или ја нисам ја
знати себе као себе
ил знати себе као сенку
своју?
свеједно, знати себе
стварно би било лепо
доживети сусрет
са сопственом сенком
и рећи ја сам само ја

НЕДОРЕЧЕНО

све беше лепо у еону без мене
чаробне реке поља лептири бубе
и смех беше чаробан
и сам за себе беше смешан
а тек светлост чудесна
па чобани шуме цветне пољане
па лане кошута јелен горски…
не беше туге жалосне врбе
патње и боли
не беше казне и смрти
бреза је дошла касније
сама непозвана
нико није желео ни хтео
ни жалио ни оптуживао
неки је човек свирао у фрулу
каже да му је то крај
иако је знао да крај невиђен беше
као и рај
крај је касније непозван дошао
и остао
нико не зна од куда
нико није знао ни хтео да зна
суза беше као дуга шарена
глас као жубор
језеро горско
стециште ходочасника беше
људи су насмејани трчали
његовом обалом певали играли
па после плакали од среће
снене поспане виле
дуге расплетене косе
у ноћну росу одевене
играше…
чија то жеља беше и зашто
људи су цвеће брали и мирисали
љубављу се опијали
нису жалили прошлост ни будућност
говорили су
опет ће нам сунце подарити
руменило заласка свог сутра
говорили су
опет ће нам зима подарити
дирљиве плачне пахуљице снега
догодине
говорили су како не треба
како не мора
како све само долази
без чуђења без жаљења
без интересовања
без жеље…

ВАЛЕНТИНА КОЈЕ НЕМА

Тражио сам те свуда ал те није било
Кога да питам да ли те сања
Опанци поцепани одело у ритама
У празаном свету бездан ме прогања

Ти си као сновиђење као машта
Случајни сусрет у времену и крај
Улице су препуне слепих бескућника
Небодери торњеви купoлe и сјај

Да ли те неко осим мене жели
Можда те неки  несрећник има
Безгрешна напуштена деца плачу
Свет је препун чађавог дима

Прогања ме она твоја туга у гласу
Да ли те је неко можда срео
Цвеће без мириса процветале трешње
Ни снег није више као некад  бео

Тражим те свуда ал те нигде нема
Као да  лутам по Дантеовом  паклу
Привиђа ми се твој предивни лик
У прљавом искривљеном стаклу

Ја сањам  плаво небо и птице
Одсјај  месечине у твојим очима
Чаробни осмех на твојим уснама
Дружења с тобом у кратким ноћима

Ја ћу те тражити све док постојим
У свим плавим јутрима која долазе
Тражићу те у процветалим трешњама и цвећу
У свим  возовима који пролазе

© Драган Ћирковић