Sahranili su nam sećanje
Milan Babović, 08.03.2008 17:45:07
Izvor: Večernje Novosti
Emir Kusturica
PROGLAŠENJE nezavisnosti Kosova i Metohije ima istorijsku težinu poteza koji su tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka uveli svet u Drugi svetski rat. Taj 17. februar je datum proistekao iz prakse nepoštovanja zakona i poništavanja Ujedinjenih nacija sa čije se govornice nisu opravdala poslednja četiri rata u svetu, kada su bombardovani Beograd, Sudan, Irak, Avganistan…
Ovako slavni filmski režiser Emir Kusturica tumači otimanje Kosova i Metohije od Srbije. Dok nas iz gradskog zatvora u Drvengradu gledaju „zatočeni“ Džordž Buš i Havijer Solana, pitamo poznatog umetnika koje ga je osećanje prožimalo kada je u Prištini pročitana deklaracija o nezavisnosti.
– Osetio sam tugu i poniženje u isto vreme, jer je na Kosovu pohranjena memorija malog, ali značajnog evropskog naroda. Njegova kultura i vrlo snažan mit. A onda su me svetske sile domlatile svojim licemerjem i nastranim konceptom.
Kad nam hladnokrvno poruče da je Milošević proćerdao našu tapiju na Kosovo, možete li da pristanete na takvu argumentaciju?
– Priča o Miloševićevim zločinima i objašnjenje da je brojčana nadmoć Albanaca realnost koju treba poštovati, vraća na biologiju kao argument, a prosvetiteljski Zapad to nikada nije uzimao kao argument. Još nismo čuli, a verujem da nikada i nećemo, neko meritorno objašnjenje Zapada zašto su ovo učinili sa Kosovom. I to što tvrde da je Kosovo izuzetak, a ne pravilo, zapravo je obrnuto. To je pravilo za uređenje sveta po sistemu sitnih čestica koje gube identitet i koje treba da servisiraju ideju proždrljivog korporativnog kapitalizma.
Jeste li zadovoljni odgovorom srpske elite na otimanje dela teritorije?
– Srpska elita je sve svoje ključne datume dočekivala razjedinjena. Baš kao, recimo, 27. mart, čiji trijumfalni paradoks, izražen kroz parolu „bolje rat nego pakt“, nije srpski izum nego deo Čerčilove antihitlerovske kampanje. Znali su da takva strast i mobilizacija nije moguća u Zagrebu, ali je jedva dočekana u Beogradu. No, i sadašnja podeljena elita pametno je organizovala veliki miting u Beogradu. Taj skup je najcivilizovanije kanalisanje narodne energije i on je praksa u svetu, svejedno da li je u pitanju atinski protest kiparskih Grka, ili ulični protest francuskih sindikalaca.
Posle prvog naleta srdžbe i gorčine zbog komadanja Srbije izlaze li oni „miševi“ opet na videlo, iako ste ih za vreme mitinga poslali u rupe? Na koga ste, zapravo, mislili?
– To su oni koji uporno ponavljaju da smo niko i ništa i lažu za platu. Oni koji plediraju da budu uvoznici Zapada u Srbiju, a ponašaju se kao radikali u vreme rata devedesetih. Čak su prisvojili i njihov jezik. I dok danas radikali pored njih izgledaju kao švedska socijaldemokratska stranka, oni pljuju i arlauču, imaju manire srednjovekovnih secikesa. To su puki imitatori mondijalizma, koji poistovećuju slobodu sa mogućnošću koja im se pruža u robnoj kući gde mogu da kupe jednu, a ne drugu robu. Predlažem im da formiraju državu „Armani“ ili „Versače“ ili pak „Dolče i Gabana“, pa da se izgrađuju u okviru tih tradicija. U okviru takvih država moći će javno bez posledica da nam kažu „marš u Bosnu odakle si stigao“, ukinuti kretanje, zadirati u intimu, vređati nam religiozna uverenja…
Jeste li rušenje ambasada doživeli kao potez očajnika ili huliganski pir?
– Taj paralelni događaj nikako ne ide u prilog organizatorima i vlasti, jer su svetske televizije izveštavale o polupanim ambasadama, a ne o narodnoj energiji i uzburkaloj slavenskoj krvi koja protestuje. To je odgovaralo onima koji su bili protiv mitinga, pa se možda izgrednici mogu tražiti i na toj strani. Baš onako kako se prividno nosioci civilizacijskih tekovina oslobode pa nas na televiziji isteruju iz Srbije, tako se i energija rušenja sa nivoa jezika primenjuje kao politička alatka. A, zanimljiv je politički jezik u Srbiji. Petog oktobra bilo je milion ljudi na ulicama Beograda, isto kao i 21. februara, barem po očevicima koji su bili svedoci oba događaja. Si-En-En je javio da je na mitingu bilo svega 150.000 ljudi. Divan primer političkog delovanja novog sveta gde se stvari vrednuju kao u umetničkom klizanju. Umetnički dojam postaje važniji od težine izvedenih elemenata. Tako i milion ljudi može da bude utvrđen kao nešto malo više od 100.000.
Da li i tu ostrašćenost i zlonamernost ubrajate u tragiku mlade srpske demokratije?
– Tri su ključne tačke tragičnosti posle 5. oktobra: ubistvo našeg premijera Đinđića. Njemu je prethodilo izručenje predsednika Miloševića Hagu, a paralelan tok je bilo isporučivanje naših oficira. Meni se činilo da je Đinđiću nedostajalo vremenske distance od poteza koje je vukla njegova administracija. Zamoren Miloševićevom politikom pozdravio sam široko otvorena vrata prema Zapadu, promene i reforme koje je započeo. Pokazalo se, nažalost, da su kroz ta široko otvorena vrata prošvercovane i ubice premijera. Opet, Milošević je mit bez obzira na sviđanja. Njegovo izručenje je istorijska činjenica koja potvrđuje da smo tragična demokratija i to izgleda vređa do potrebe da se otvaraju Goli otoci i da nas, samo zato što govorimo o težini elementa, a ne o umetničkom dojmu, treba deportovati u te njihove nove Gole otoke.
Ko su najmarkantniji manekeni „korporativnog kapitalizma“ i uvoznici bušovske demokratije u Srbiji?
– Oni koji Srbiju hoće da urede kao korporacije u kojima ne vladaju državni zakoni. Oni koji su davali lažne podatke zapadnim diplomatama o tome kako će Srbi brzo i lako dići ruke od Kosova. A ne znaju da je i Amerika mitološko društvo par ekselans. Šta bi se desilo sa američkom decom kada bi im neko uništio holivudski mit? Ne daj bože, to bi bila najveća pobuna na svetu.
Možemo li da izgubimo Evropu ako se snažnije privijemo uz Rusiju i obratno?
– Ničega se ja tu ne bih odricao. Posebno kada znamo da su prosvetiteljske ideje Zapada i naše ideje, a bogami i ruske. Putin je učinio ogromnu uslugu Zapadu kada je, čestitajući rođendan Tadiću, praktično dao podršku onome čemu i Zapad daje podršku u Srbiji. Nikada se ne bih odrekao velike zapadne civilizacije koja je afirmisala ljudsku autonomiju, ali ni Rusije sa kojom je sada apstraktna ljubav postala realna bratska veza kroz potpis o prolasku gasovoda koji će, samo na toj osnovi, Srbiji ostavljati više od dvesta miliona evra godišnje.
Smetaju li vam prozivke da ste lični umetnik Vojislava Koštunice?
– Nas vezuje velika pobeda nad pokušajima da se Mokra Gora pretvori u rudnik nikla gde bi upotreba sumporne kiseline u razdvajanju rude nikla od otpada učinila da u radijusu od sto kilometara oboli većina stanovništva. To bi bio logičan nastavak ideje bombardovanja Niša kasetnim bombama. I tu bi nas ovi što bi za jednu bečku krofnu prodali Srbiju ubedili da su umesto Koštunice vladali niklovani mondijalisti.
Možete li u Koštunici da nazrete Miloševićev sindrom koji njegovi najžešći protivnici uporno traže u njemu?
– Od takvih nikada nećete čuti da su Bušove akcije u Iraku već rezultirale smrću oko milion ljudi. Ali, imaju premijera s kojim retko počinje dnevnik RTS i kojeg najbezbednije mogu da napadaju. Danas svaka šuša može onako u prolazu da šklepi Voju Koštunicu, jer zna da ga zbog toga niko neće sačekivati ispred haustora. To je ta bedna hrabrost, pošto znaju da nema nikakve korelacije između podzemlja i vrha vlasti.
Prozivali su vas da vam je zbog političke podobnosti maltene poklonjen plac na Mećavniku?
– To su klevete poslanika države „Dolče i Gabana“. Među njima prednjači jedan čija me koža na licu podseća na vražiju kožu. To je, psihijatrijski rečeno, autoprojektovanje nadničara nekih obaveštajnih službi. Davno su se kvalifikovali za jednu momačku tužbu, ali posmatram i čekam. Na teritoriji Mokre Gore uknjižen sam kao vlasnik oko trideset hektara, a park prirode se rasprostire na oko 3.700 hektara. Tu se granica između vlasništva i nacionalnog prirodnog dobra vidi i golim okom.
MARADONA
KAKO su vaši ugledni prijatelji Maradona i Markes doživeli nezavisnost Kosova i Metohije?
– Maradona je uvek tamo gde sam ja, i Markes, naravno. To se videlo i po stavu njihovih država. Argentina je, recimo, rekla da nikada neće priznati Kosovo. Ne zato što mrze Albance, već što sumnjaju da se u toj svirepoj nameri korporativnih predatora skriva nešto što će male zemlje koštati. Isto su rekli Hugo Čaves, Čile, i, naravno, Kuba. Dakle, sve zemlje koje na leđima imaju tradiciju razaranja.
TADIĆEVA PORUKA
JE li vam zasmetalo što Tadić kao šef države nije bio na mitingu „Kosovo je Srbija“?
– Mislim da je on time hteo da ojača svoju poziciju prema Zapadu, i to je njegova politička poruka. Ne treba zaboraviti da je on jedan od suorganizatora mitinga koji je, bez rušenja ambasada, regenerisao duh koji se opire ponižavanju.
VERA
BILO je i neukusnih licitacija da li ste više Emir ili Nemanja…
– Dostigli su vrhunac kada su mi rekli da sam promenio veru da bih se obogatio. Prvo, ja sam se krstio, ali veru nisam menjao. Ja sam svoj novac zaradio na svetskom tržištu filmova i muzike, a nikako u okviru pravoslavne crkve.
