Добродошли!
Неизмерна љубав
Сија и светли
И пије радост
Из срца и душе
Неизмерна љубав
Удара у звона
Да је важнија
Од воде и хлеба
Неизмерна љубав
Крије се од лажи
И спава у загрљају
Истине и правде
Неизмерна љубав
Предрасуда нема
Хоће све да пружи
И све да ти узме.!
Lepa si aprilska zoro
sa kućnog praga
gledam te Petrova Goro
Tvoje šume i drumove
sva brda i dolove
Potoke i plave izvore
polja gde seljak
vredno ore
Proplanke plavih šljiva
između kupe,gline,korane,
vijore se tvoje grane
Ranim suncem listaš
sa vrha ponosno pevaš
Srce vojne krajine
planino heroja
svetlo moje dedovine
БРАТ НА ПРАГУ
Отвори ми капију, да слободно с пута уђем,
заборавим где сам био, заборавим на све туђе,
разнедри ми авлију, да загрлим кров од куће,
да поново плот повежем, из потока младим прућем.
Привиј ме на братске груди, да се поносом окитим,
ракијом ме старом нуди, да се дома тад заситим,
Твоја ћерка нек ме чека, са погачом и са сољу,
зар од ове пожелети некад могу жељу бољу.
Пожели ми останак, да весео на праг седнем,
да с радошћу стар запевам и до неба тад досегнем.
Постави пред кућом сто, па заседни за њим први,
не мисли на протокол, од исте смо капље крви.
Наздрави ми пуном чашом, са ракијом или вином
нек се смеје плаво небо, ту над нашом очевином,
у здравици нека твојој, поменути буду преци,
благословом нек нас часте са икона наши свеци.
Оставих ти у аманет да сачуваш дедовину;
Затеко сам, кад се вратих, засејану нашу њиву,
и ливаду покошену, ону што је стари купи
и мушкатле под прозором, на зеленој, малој, клупи.
Па помислих тад на оне што одоше у свет бели,
а за њима оста прошлост, детињство и живот цели…
Сруши им се родна кућа, нема чему да се врате;
како само они пате, јер немају тебе – брате.
Љиљана Тамбурић
Хвала им за лаж,
и нека се покрију по глави
и нека се сакрију у мишију рупу.
Хвала им за истину,
која и данас плаче и ћути,
и за науку која се сакрила од људи!
Хвала им за глуве речи
и рану, која крвари у сну и на јави,
и срећу која не уме да се брани!
Хвала им на безобразлуку,
у ком чекају у реду за похвалу
и хвала им за очајање у срцу и души.
Хвала им за све што су направили,
и хвала им за непристојно оговарање
и хвала им за доброту које нема.
Хвала им
на искрености која лаже
и разуму који је залутао,
и животу који се каје!
NIJE ŽIVOT STAO
Rodiš se
I udahneš život punim plućima.
Raduješ se svakom danu,
Ali mladost tako brzo dođe
I još brže prođe,
Dok još nisi ni trepnuo,
Dok mu još pošteno nisi rekao „Zdravo”.
Hiljadu je želja ostalo ‒
Onih najlepših,
Onih najdražih,
Tebi, naizgled, neostvarivih.
Ali, ipak,
Za neke moramo sačekati
Neko drugo,
Neko lepše vreme,
Jer ovo sivilo im
Ne pruža šansu i priliku,
Ne da im mira!
Puštaš da ti duša luta,
Dok je telo umorno od svega,
Ponajviše od lažnih nadanja i očekivanja,
A najradije bi i ono lutalo,
Jer unutrašnje oluje i vetrovi su prejaki,
Nalik kakvom tornadu
Koji nam razara dušu i srce i
Ne da spokoja,
Ne da drugu priliku!
A tolilko vape za tim ‒
Kao žedan vode,
Kao biljka sunca,
Kao ratnik pisma!
Neka te život
Opet zavede.
Dozvoli mu da te podseti
Da si živ
I neka ti pruži njegov najbolji deo.
Želiš njegove najlepše mirise,
Vence ispletene radostima,
Ukrašene smehom,
Okačene o zid tvoje duše,
Jer
Život nije stao!
Na pola puta si došao
I ne želiš stati,
Sad kad je najlepše,
Sad kad je razlog više nastaviti put,
Onaj najlepši,
Ispunjen novim nadama,
Očekivanjima,
Vencima ljubavi –
Bez gorčine,
Bez poraza,
Bez padova!
Izbori se za svoje vence sreće –
Za plamene strasti,
Za sve one pozitivne stvari,
Za jutra bez sete i tuge,
Za sve životne mirise,
Za spokoj duše i tela,
Jer to duguješ sebi
I svima onima kojima si bitan!
U tim najlepšim trenucima,
Seti se i onih najdražih
Koji nisu više sa nama.
Upali im sveću
I čuvaj ih u lepom sećanju.
Prolij neku čašu vina ‒
Onu čašu, namenjenu svima njima.
Otrgni ih od zaborava!
I zato,
Udahni život punim plućima
Kao onog dana
Kada si se rodio,
Jer
Život nije stao!
Изгубљена надо,
сјају наших жеља,
кад ћеш у висине,
да ми обрадујеш срце,
да издржим твоје лажи
покривене бригом?
За све моје патње
више нема наде,
сад су друге жеље
важније од мене.
Бели цвете,
изгубљена срећо,
немој више да ме гледаш!
Нема сунца, нема сјаја,
у погледу тужном,
сад је вера моја нада
и она се са мном
на пут спрема.
Уплови у твоју и моју душу
и молитвом замоли жеље,
да сијају ноћу и дању
и никад не напусте срећу.
И немој ме лагати
да си се родио због мене,
ако ме не погледаш, ко мајка дете,
и заљуљаш у крилу, запеваш успаванку.
Помери границе сна,
пробуди се на мом рамену,
запиши све жеље на мојим уснама
и отерај све мисли које се мрште и ћуте.
И немој заборавити да ме тешиш,
да ћемо једног дана, загрљени,
напустити овај живот на земљи
и отићи у рај,у једној души.
BORE NA LICU
Ne plaši se bora
Na svom umornom licu,
Jer su one svedok svega
Što si u životu proživeo.
One su pokazatelj vremena
Koje je ostalo iza tebe,
A koje i dalje teče,
Bar za sve one srećnike,
Jer neki uvenu,
Ni ne dočekavši ih.
Lepo je kada starimo
I proživimo
Kako dobre,
Tako i one loše stvari,
Jer život nije med i mleko.
Svaka naša bora
Nosi neku svoju priču
I rado bi progovorila
Kad bi mogla.
Svaka je zauzela
Svoje počasno mesto
Na našem licu.
I tek će!
Svako izborano lice je
Izmučeno.
Lice koje je mnogo toga
Videlo i proživelo.
Svaka ta bora predstavlja
Radosti, tuge, ali i
Mnogo ostavljenih godina
Iza svakog od nas.
Neka ih.
Neka ne smetaju.
Jer, mesto im je
Upravo tu –
Na našim licima!
Kao kakvi spomenici,
Koji podsećaju,
Koji opominju!
У само једној груди земље,
Што пред кућним прагом
Мојим стоји,
Више је части и достојанства,
Него сво ваше
Када се зброји.
Него све ваше бледе слике,
Ласкаве речи накићене,
Сва ваша дела,
Празна, а смела,
Све ваше лажи,
За неупућене.
Ваши лажни морали,
И либерали,
Ваше замене теза,
Везе без веза,
Празне приче и осећања,
Нека их вама,
Живите срећно
Уз бледе снове и обећања.
У само једној шаци
Земље ове,
што прича приче
векова давних,
Има се довољно,
За душу и тело,
На поклон нама,
Од дивова славних.
За поколења,
За будуће славе,
За успење,
За наклон главе,
За то да моје остане прво,
Да не гледам туђе
Што ми се нуди,
Да плод ми пада под моје дрво.
Због оца и ђеда,
И мајке и баке,
Та шака земље крваве, тврде,
Вредна је смеха,
И плача вредна,
Од сада па довек,
Ил’ докле нас буде.
Моје је то и нећу га дати,
За товаре блага
И лажне идоле,
Моје је то, та земље груда,
Тај временски спруд,
И насукан брод,
Та моја клетва
И покајање,
За моју веру и сав мој род.
ПЕСМА
Песма је Отац, Син и…
Песма је земља, ватра, ваздух и вода.
Песма је стари храст, лептир
И све оно из Нојеве барке што хода.
Песма је први плач, последњи дах,
Позно доба и младост.
Песма је туга, љубав, бол и радост.
(Ц) Драган Милошевић, Београд,
јуна 1998. год.