Добродошли!
Можда су се
Састала надахнућа
И изгребала очи незнању
Можда су себе
Прехладиле емоције
И постале камен у срцу
Можда су се
Забрадиле жеље и
Нису смеле да проговоре
Можда су се
Причале приче да су ти
Сестру и брата донеле роде
Можда су се
Састали исти и различити
И нашли заједничко решење
GLADNI ČOVEKA
Gladni smo, iako siti,
Gladni smo, ali čoveka.
Zatvoreni i sakriveni,
poput kakvog bisera u školjci.
Izgubili smo pojam čoveka.
Šta on zapravo predstavlja?
Ima li ga na vidiku,
iako je gomila ljudi ispred tebe?
Da li su tu kada interes nestane?
Da li su tu kada više ne trebamo jedni druge?
Nestaju,
poput sunca u sumraku,
poput meseca u osvit zore.
Nestaju,
kada im više nismo potrebni,
kada su ostvarili ono što su naumili.
Vraćajući se tako licemerni
u svoje ljušture ljudske bede i sirotinje,
glumeći biser,
a, zapravo,
od pravog bisera i njegovog sjaja – ni traga!
Gladni smo, iako smo utolili glad,
Gladni smo, ali čoveka,
onog iskrenog,
onog čistog srca,
onog plemenite duše.
Čudna je to glad,
Glad koja je uvek prisutna,
Glad koja je sve veća,
Glad koja nikada neće biti utoljena
jer je previše bisera lažnog sjaja,
zatvorenih u školjkama egoizma,
i tako zatvoreni ostajemo podjednako beda i
gola sirotinja,
Sirotinja, gladna i žedna svega onog
što nas čini čovekom!
AKO МОЖЕШ?
Издај ме сине,
умрећу ти у ропцу
нестаће све реке
којима сам пловила
и тајне које сам
чувала због тебе,
све тешке опсаде
које сам у крви ломила,
и стење узданица где
су цвркутале зебе!
Нестеће врбаци
којима сам косе плела
туговала и веселила се
како је наилазило
Издај ме сине
Ја сам ти пелен
у полен вејала
А ти би без стида
рођеној колевци
Сунце угасио?
Hladna će zima svoje ruke sklopiti
goli će ostati samotni bregovi
sa neba će beskrajnu tugu topiti
novembarski ledeni, mokri snegovi
I opet će fijuk tišinu da slama
sa razboja hladnog novembarskog tkača
od tanane svile satkaće jelama
biserne toke na kragni ogrtača
Zacviliće vetar kroz čestere guste
tražiće izdanke proklijalog slada
da prekrije snegom oranice puste
da pod njim iznikne nežna duša mlada
Al’ zalud će zima sve odore šiti
tiho jezde topli vetrovi sa juga
snegove će mokre brzo otopiti
opet će u srcu carovati tuga
Čekaće u tami sve dok zima mine
šumom ozelene samotni bregovi
da se kao čežnja na grud’ma raspline
da zanavek caruju mokri snegovi.
autor
Jovica N. Đorđević
У изнајмљеном сну
Понекад залутам
Између тебе и мене
И сабирам жеље
И трчим испред тебе
Да те обрадујем
И никад задовољна
Игром и жељом
У срцу и души
И заборавиш да живиш
И смејеш се сам себи
И чекаш мир у души
Просветли
онај део мене
који не зна
где припада.
Отерај
ђаволе мисли
и закопчај срце,
нек остане мало
радости и среће.
Не зови ме
да те лечим,
морам излечити себе
од бола, туге и патње,
што си донео у моје срце.
Не питај ме
да ли те волим,
кад видиш да сваку твоју
црту лица упијам у себе и
твојим осмехом будим сунце.
Радо иде Србин у војнике кад му „вучко” пече палачинке!
За два и по месеца служења војног рока у цивилу српски војници ће бити врхунски обучени! (за рад у „чистоћи”)
„Нисам се ја рано напио, већ си ти касно устала”.
Неке наше „уметнице” певају као да им је Тарзан деда!
Србија је постала регионални лидер по извозу наоружања? (Украјини)
Коме веровати?
Свети владика Николај: “путуј Европо”(бежи од нас)
Патријарх: „природан пут Србије је пут ка Е.У.
Председница скупштине је запосела „Јованкину вилу”? Сада јој само „тито” фали!
Због недостатка природне, нуде нам вештачку интелигенцију!
Министар трговине нам је понудио два јаја као оброк довољан за цео дан? (Да није заборавио још нешто…)
Љубазност (понеких) свештеника је пропорционална дебљини новчаника верника!
DOM
Nasred trpeze je vruća pogača.
Odmah do nje, stoji sok od višnje,
Kao i omiljeni kolači od rogača,
Dok traje majčinog glasa slušanje.
U velikoj peći tiho pucketa drvo,
Koje najavljuje hladnije i kišne dane.
Otac, po običaju, nazdravlja prvo,
Izgovarajući glasno tople reči, birane.
Napolju se čuje lavež stare keruše;
U blizini i bogati cvrkut nekih ptica.
Sa njima pevaju naša bića i duše,
Kao i poslednja, na cvetu, latica.
Ispred kuće maše stara lipa, prastara,
Sa koje opadaju listovi, umorni i sivi.
Pored nje su orasi, kao i šljiva stara,
Kojima se uvek svako raduje i divi.
U ovom toplom domu ljubav cveta.
U njemu osmesi nikada prestati neće.
Nosiću ga u srcu, čak i na kraj sveta,
Na lađi, punoj sete, radosti i sreće!
ТАМО ДАЛЕКО
Тамо далеко,
где живот престаје,
тамо где још само,
сећање навире.
Још даље, од свих, од тебе.
Тамо где се море разбија од стене.
Где се кликтање галеба,
са шумом мора у јутро претвара ,
тамо где се јутро са сунцем грли,
тамо где се мисли као ватра разбуктају .
Е, тамо, баш тамо,
се моје усне,
у сновима
са твојим стапају. Настави са читањем “ТАМО ДАЛЕКО – Саша Козић”
Откуд моја слутња
у твом капуту да плаче
И да се игра жмурке
Откуд моја слутња
Поганим језиком да се руга
И све претвори у бол и тугу
Откуд моја слутња
Под твојим срцем да дише
И сазна да се претвараш
Откуд моја слутња
Да се толико уобрази
И почне да те проверава
Откуд моја слутња
По твом убеђењу да шета
И схвати да је погрешила!