Добродошли!
Seoska idila Sela su nekada bila puna seljana Ostala je idila, blijeda sjećanja… Svici ne svite, bez purnjave dima… Nestale su sjedaljke, jutra s pijevcima… Ne čuju su volujske rike proplancima Trule teljige u vajatima ugaslima… Sablasna tišina u lednim noćima… Jeza dušom i tijelom se prožima… Sela su bila nekada, eh nekada… Plašim se … Настави са читањем “Seoska idila Arsenije Lalatović”
Seoska idila
Sela su nekada bila puna seljana
Ostala je idila, blijeda sjećanja…
Svici ne svite, bez purnjave dima…
Nestale su sjedaljke, jutra s pijevcima…
Ne čuju su volujske rike proplancima
Trule teljige u vajatima ugaslima…
Sablasna tišina u lednim noćima…
Jeza dušom i tijelom se prožima…
Sela su bila nekada, eh nekada…
Plašim se više nikada…
Č A M A Samoći se vrnuh, k’o ker domu svome……. cvileći na pragu da povratak javi….. preslatka ga čama svog zubima davi…. ostarih, dok stigoh spasu jedinome…. Lanac da l’ me čeka? Vec mašem mu repom…. otežao jezik visi, vučja je sloboda prosta… vraćam se samoći rado, dana već mi dosta.. u … Настави са читањем “Č A M A……..Aleksandra Mladenović”
Č A M A
Samoći se vrnuh, k’o ker domu svome…….
cvileći na pragu da povratak javi…..
preslatka ga čama svog zubima davi….
ostarih, dok stigoh spasu jedinome….
Lanac da l’ me čeka? Vec mašem mu repom….
otežao jezik visi, vučja je sloboda prosta…
vraćam se samoći rado, dana već mi dosta..
u mraku mi lakse biti , kod ociju, slepom…
Gospodaru, ne stavljaj mi omču oko vrata…
drugde nema ovoj šapi mesta da se zgreje…
u kolevci čame ker će glasno da se smeje…
zavijanjem samotana bez sestre i brata….
Samoćo! Gazi me tim stopalom hladnim…
kad drukčije pašče živeti ne ume…
sve naplati čama , al’ sve i razume…
gledam drugog kera i smatram ga jadnim….
jer samoću nema, ni čemu da se vrati…
šutira ga čizma tog blaženstva družnog…
nagrada mi- mirna šapa ovog kera kužnog….
jedino u čami umem, sretna, zalajati….
Aleksandra Mladenovic…..2009.
Istorija Istorija, Da ne daje se svakom rekao bih da je majka života! Da nije često silovala svoju decu rakao bih da je volim! Ona je bog života jer niko ga bolje ne zna! Ona je tu bila kad se rodio iz vremena! Ona mi je to rekla, Kada je njeno nago telo sijalo mi … Настави са читањем “”
Istorija
Istorija,
Da ne daje se svakom rekao bih da je majka života!
Da nije često silovala svoju decu rakao bih da je volim!
Ona je bog života jer niko ga bolje ne zna!
Ona je tu bila kad se rodio iz vremena!
Ona mi je to rekla,
Kada je njeno nago telo sijalo mi u očima!
I posle, dok je pisala moje ime na svojoj beloj koži!
Ni krvi nije žalila i nisam znao više koja je njena
Niti me je pitala kako sam je našao ni kako sam prošao!
Pored mrkih cuvara i ratnika njenog carstva!
Noseci stvari što smrti kao osmeh poklanjaju.
Sa rukama od krvi i puknutim kamenim srcem oštrim.
Pitala nije da li me ono boli kada mi je rekla ostani!
Ostani tu kraj mene, sve je tvoje sto vidis!
I živi koliko ti se živi,
Dok ovaj svet decu ne poželi radjati!
Ja neću ljubiti više Što si se srce stislo, šta mi te tako muči, zar dosad u životu nikada gubilo nisi? Možda je toga i bilo al’ boljelo ovako nije, jer nikada tako jako ne zavoljeh ženu prije. Ne mogu preboljeti nikad, pa što god samnom bilo, da više mi neće reći “Volim te moje milo” Znam … Настави са читањем “Ja neću ljubiti više – Božo Popadić Aktus”
JABUKE I DUNJEJabuke i dunje,na ormaru stoje.Ja i sad čeznem,u odaje tvoje. Da uz mesec do zore,ljubav iskrimo bajnu.I da uz igru i razvigore,bludimo u slatku tajnu.Ima svetlosti u vazduhu,igre u telu, pevanja u duši…Ti toplinu donosiš beskrajnu, i nadu da život uvek ne guši.Tvoja strast i moj uzdah,i niko se posle ne kaje.Tek zaiskri … Настави са читањем “JABUKE I DUNJE – Ljubodrag Obradović”
JABUKE I DUNJE
Jabuke i dunje,
na ormaru stoje.
Ja i sad čeznem,
u odaje tvoje.
Da uz mesec do zore,
ljubav iskrimo bajnu.
I da uz igru i razvigore,
bludimo u slatku tajnu.
Ima svetlosti u vazduhu,
igre u telu, pevanja u duši…
Ti toplinu donosiš beskrajnu,
i nadu da život uvek ne guši.
Tvoja strast i moj uzdah,
i niko se posle ne kaje.
Tek zaiskri naš osmeh…
Ujutru opet sam ostajem.
Tvoja lepota i moja čeznja…
I lepa uspomena se izmami.
Lutali smo nekad pejzažima tela,
sad lutamo kroz život sami.
Jabuke i dunje,
na ormaru istrule.
Zar više ne umem,
u tvoje lagume ?
(C) Ljubodrag Obradović.
PETA LJUBAV Petak,13.jul, tzv.Crni petak. I,ovde,više Zelenjaka greje li, greje, a nigde hlada, nigde sveže sene… Neki alkos pada, ustaje i sam se sebi smeje. U trenu na ramenu osetih nežnu ruku žene. Osvrnem se… Uronim u zenice njene, u te oči svele -čas plave, čas zelene… Nemo kažem sebi:seti se, seti, čije su ovo … Настави са читањем “Peta Ljubav – Miljojko Milojević”
PETA LJUBAV
Petak,13.jul, tzv.Crni petak.
I,ovde,više Zelenjaka greje li, greje,
a nigde hlada, nigde sveže sene…
Neki alkos pada, ustaje i sam se sebi smeje.
U trenu na ramenu osetih nežnu ruku žene.
Osvrnem se… Uronim u zenice njene,
u te oči svele -čas plave, čas zelene…
Nemo kažem sebi:seti se, seti,
čije su ovo oči, ovo lice što tugom preti…
I sećanje kresnu ko puška zapeta:
“Oh,Heti, ti si! San, java- il’ pričina!?”
“Ne, mili, ne! Ja sam Nina. Nina,
tvoja draga fina -tvoja ljubav peta!”
Laka kao pero, kao sen,
neku čudnu energiju širi:
težak i učmao dah je njen…
Al’ mi, ipak, na jorgovan miri…
Pomislih: gde ćemo sad,
a ona:”Pa, ovde- u Beli grad!”
Uđosmo u Beli grad.
Lepo, čisto, klima radi -sveže…
A moje misli, mutne, lutaju, beže…
Ko je bogu na istini?
Kojoj li je raka dom: Heti, ili Nini?
Njeno bledo-žuto lice ko čivit poplavi,
dodirom me hitrim i šapatom zatravi:
“Umrla je Heti, ona što ti u Beloj Lađi
pravila scene, ona sklona tuči i svađi…”
Ispismo kaficu pa odosmo u Diližansu,
zatim u Poslednju šansu.
Na kraju i u Prešernovu klet,
gde je pio moj boemski svet.
Kad god htedoh ceh da platim,
kelner samo do stola svrati:
“Ne, ne gospodine,
plaćeno je -čast od Nine!”
Do Novog groblja odveze nas Crni taksi.
Tek tu -u kolima, sad već kasno,
ljubila me, kao nekad, ludo, strasno …
Kad ustade, na trotoar i ne stade-
a nestade…
***
Na ulici, ispred stana,
naježih se kakav košmar:
horor, zbrka, dar-mar:
da po gradu, u sred dana,
na očigled živog sveta,
vampirica sa mnom šeta!?
Ko me ljubi, ko me časti:
vampirica, ili Nina -moja strasna ljubav peta?!
Mora da je Heti živa, Nina mrtva-njena žrtva,
pa sad petkom po gradu šeta
zbog osveta i nemira,
il’ žestoke, lude, strasti?
(C) Miljojko Milojević
Spontano i tiho želim da te volim, da ti suze sa lica pretvorim u cvetne vrtove i maglovita svitanja, oteram sa tvog jastuka. Zelim da te pogledam, dodirujem i mazim. Da ti šapnem poneku glupost uveće i da zaspimo u isto vreme. Zelim da uberem jabukin cvet i njime dodirujem tvoj svaki osmeh a ti … Настави са читањем “Spontano i tiho”
Spontano i tiho želim da te volim,
da ti suze sa lica pretvorim u cvetne vrtove i maglovita svitanja, oteram sa tvog jastuka.
Zelim da te pogledam, dodirujem i mazim. Da ti šapnem poneku glupost uveće i da zaspimo u isto vreme.
Zelim da uberem jabukin cvet i njime dodirujem tvoj svaki osmeh a ti da skidas jutarnju rosu s trave i ostavis trag u mojoj kosi.
Želim da se tvoj sjaj utapa u moje lice i oci, da svaki moj dan zapoćne sa tvojim osmehom.
Sunce, toplo i lepo, tako drago i daleko ja te ipak volim.
(prvo sunce nakon mnogo tmurnih dana)
VOLI ME Sama u ulici kestenova… Trzalice za utišane strune niz redove oblakodera deru tišinu u meni…. Gde će se svrteti ovi točkovi od olovnog punjenja otežali? I ovaj smeh u pesnicama stisnut izmišljen je samo za naš susret, moguć….verovatan…ipak… Odlutao mi pogled, dimi nad krovovima kiša i strepnju došaptava niz oluke…… …..voli … Настави са читањем “VOLI ME-Aleksandra Mladenović”
VOLI ME
Sama u ulici kestenova…
Trzalice za utišane strune
niz redove oblakodera deru tišinu u meni….
Gde će se svrteti ovi točkovi
od olovnog punjenja otežali?
I ovaj smeh u pesnicama stisnut
izmišljen je samo za naš susret,
moguć….verovatan…ipak…
Odlutao mi pogled,
dimi nad krovovima kiša i strepnju
došaptava niz oluke……
…..voli me?…
Ne, to nije moguće.
Bakarnim sjajem ovlaženo lišće me zavarava
u ovo lenjo nedeljno prepodne-
kao sobarica sa pregačom koja samu sebe laže,
bez snage i volje da zamahne krpom….
Prate me štapovi ogoljenih grana
kao mumije……ćute mi te….
Samo još vetar zavija u njinim kostima,
dok, korak po korak,
kao nevesta ove točkove momenata od olova
kotrljam kao po kazni….
Vrisnuću: “Voli me!“ -i niko
u ulici kestenova neće čuti,
do tvoja podsvest srebrnom vrpcom vezana
za pupak večnosti,
prosute ovim dugim pločnicima,
razilaza, bezizlaza,
mogućeg…..verovatnog…..ipak…
Kupam se u moru šarenih trzalica
koje u magli svetluckaju i rasipaju odsjaje
vremešnih domova po njihovoj staklastoj površini
i shvatam……..
…..Voli me…..
Poderani vez sa bodom tišine u oku,
okidač je probuđenih struna,
oroz na rukavici kojom štitim ovaj smeh
u pesnicama stisnut,
izmišljen samo za našu ljubav,
moguću…..verovatnu…….ipak…..
Odraslima treba odmah pomoći da se ponovo smiju kao djeca, da ne izmišljaju stalno probleme, da se raduju s djecom do mjeseca. Odrasli uvijek nekuda žure, glava im puna, prepuna problema; na svijetu nema odraslog stvora da nekih bezveznih problema nema. / Zašto su odrasli uvijek umorni, neraspoloženi i blijeda lica, ne raduje ih ni … Настави са читањем “ODRASLIMA TREBA POMOĆI – Stojanka SEKA Zakić”
Odraslima treba odmah pomoći
da se ponovo smiju kao djeca,
da ne izmišljaju stalno probleme,
da se raduju s djecom do mjeseca.
Odrasli uvijek nekuda žure,
glava im puna, prepuna problema;
na svijetu nema odraslog stvora
da nekih bezveznih problema nema.
/
Zašto su odrasli uvijek umorni,
neraspoloženi i blijeda lica,
ne raduje ih ni ljeto, ni zima;
da li ih raduju njihova djeca?
Odrasli uvijek nekuda žure,
glava im puna, prepuna problema;
na svijetu nema odraslog stvora
da nekih bezveznih problema nema.
/
Odraslima treba odmah pomoći
da se raduju kao njihova djeca,
i da bar ponekad sa svojom djecom
na mašti lete srećni do mjeseca.
Odrasli uvijek nekuda žure,
glava im puna, prepuna problema;
na svijetu nema odraslog stvora
da nekih bezveznih problema nema.