Добродошли!
Ti… očima zatvorenim pratiš pokrete usana na usnama… Ja… usnama dodirujem vrhove tvojih trepavica, dah tvoj na vratu osjećam… Mi… u snu koji traje, snu što budi osjećaje zaspale u vremenu, još od davnina… Ti i ja, mi trajemo sanjajući snovima zaljubljenim, stvarnost je teška otima snove… Nedajmo ljubav, otmimo je samo za nas. Tragajmo … Настави са читањем “Ovo nije kraj”
Ti…
očima zatvorenim
pratiš pokrete usana
na usnama…
Ja…
usnama dodirujem
vrhove tvojih trepavica,
dah tvoj na vratu
osjećam…
Mi…
u snu koji traje,
snu što budi osjećaje
zaspale u vremenu,
još od davnina…
Ti i ja,
mi trajemo
sanjajući snovima
zaljubljenim,
stvarnost je teška
otima snove…
Nedajmo ljubav,
otmimo je
samo za nas.
Tragajmo
oboje u nadanju
snoviđenja što bude…
ljubav je jača…
ona pobjeđuje.
Slabi samo gube.
Ovo nije kraj,
ljubav nam snagu daje.
Usnih Usnih te noćas, kao nikada prije, obnaženu, smjelu… Imala si samo moju košulju ogrnutu preko ramena i čežnjiv osmjeh, a ja te gledah, gledah ta koljena… Ne mogoh se nagledati! Usnih kako ti moji prsti ostavljaju, tragove po bedrima, a ja gledam kako brzo nestaju, a ti samo govoriš: „Ljubi me, … Настави са читањем “USNIH – Miro Beribaka”
Usnih
Usnih te noćas,
kao nikada prije,
obnaženu, smjelu…
Imala si samo
moju košulju
ogrnutu preko ramena
i čežnjiv osmjeh,
a ja te gledah,
gledah ta koljena…
Ne mogoh se nagledati!
Usnih kako ti
moji prsti ostavljaju,
tragove po bedrima,
a ja gledam kako
brzo nestaju,
a ti samo govoriš:
„Ljubi me, ljubi me jako,
nemoj da staneš“!
Ljubih te noćas,
kao nikada prije…
Usnih noćas
tvoje prste u mojoj kosi,
kako me stišću
na grudi ti bijele, nabrekle…
Pomislih: ”Koliko…”?
I slušah tvoje srce,
dugo slušah,
slovo po slovo:
„Do crvene planete,
do najudaljenije zv’jezde…“.
Otvorih oči,
još bi pomrčina,
nestade san, brzo
kao tragovi mojih prstiju
sa bedara ti,
samo u jednom kutu sobe,
ostade tvoj osmjeh
i tvoj glas:
“Ljubi me, ljubi me jako”!
Osmjehnuh se, gorko…
(C) Miro Beribaka
NEMOJ NI TI Neću da glumim da nemam krvi seljačke, i da ne znam šta je, štala, pojata, njiva i porta. Ma ne mogu da se divim jarmu bez volova, kaci bez kupusa, buretu bez rakije koji u sred kafane žive. I nemoj da mi neko polomi testiju iz koje su baba i deda vodu … Настави са читањем “Nemoj ni ti – Lela Stojanović”
NEMOJ NI TI
Neću da glumim
da nemam krvi seljačke,
i da ne znam šta je,
štala, pojata, njiva i porta.
Ma ne mogu da se divim
jarmu bez volova,
kaci bez kupusa,
buretu bez rakije
koji u sred kafane žive.
I nemoj da mi neko polomi
testiju iz koje su
baba i deda vodu pili,
u njoj živi duh mojih predaka
i naši će duhovi u njoj biti
kada nas ne bude bilo.
I nemoj da se čudiš,
što mi je kaiš tkanica,
i što znam koje je hajdučka trava,
kantarion i majčina dušica,
već idi, udahni čist vazduh
u našim šumama,
napi se vode sa izvora,
uplaši se zmije i guštera,
zakiti se cvetom sa livada,
i nemoj ni ti,
jer ja neću da glumim
da u meni krvi seljačke nema.
(C) Lela Stojanović
ODRASLI Gledam odrasle, pa im se čudim, od njih mogu samo da poludim. Vremena nemaju, brige ih more, bolesti stežu, sve im je gore. Stalno se žure, svuda u trku, najlepši trenutak, pretvore u muku. Zimu ne vole a ni leto, proleće, jesen, smeta im sve to. Svadljivi često, smeju … Настави са читањем “Odrasli Lela Stojanović”
ODRASLI
Gledam odrasle, pa im se čudim,
od njih mogu samo da poludim.
Vremena nemaju, brige ih more,
bolesti stežu, sve im je gore.
Stalno se žure, svuda u trku,
najlepši trenutak, pretvore u muku.
Zimu ne vole a ni leto,
proleće, jesen, smeta im sve to.
Svadljivi često, smeju se malo,
do čega li im je samo stalo.
To što nas čuvaju, opterećenje,
već godinama traže bolje rešenje.
Dijagnoza njihova sasvim je jasna,
oblačna, kišna, ko alarm glasna.
Ustajte deco celoga sveta,
pomozimo odraslima još ovog leta.
Bila jednom jedna jela, vrlo vitka al’ debela. Bio jednom jedan slon, kao miš je mali on. Bilo jednom jedno prase, vrlo čisto i kupa se. Bila jednom jedna reka bela kao čaša mleka. Bio jednom jedan dan, uvek crn kao gavran. Bila jednom jedna mačka, nema više tu je … Настави са читањем “Kad bi bilo Lela Stojanović”
Bila jednom jedna jela,
vrlo vitka al’ debela.
Bio jednom jedan slon,
kao miš je mali on.
Bilo jednom jedno prase,
vrlo čisto i kupa se.
Bila jednom jedna reka
bela kao čaša mleka.
Bio jednom jedan dan,
uvek crn kao gavran.
Bila jednom jedna mačka,
nema više tu je tačka.
Poete Poete su kao vrbe ive Tiho pate, još tužnije žive… Sudbina je pjesnička golema… Šta bi bilo da poezije nema? Poete su vjesnici nadanja… Protkani od patnji i stradanja… Ko pisao u životu nije Taj i ne zna pisat kako li je… Poete su melem duše jadne… Naše duše i žedne su i gladne… … Настави са читањем “Poete Arsenije Lalatović”
Poete
Poete su kao vrbe ive
Tiho pate, još tužnije žive…
Sudbina je pjesnička golema…
Šta bi bilo da poezije nema?
Poete su vjesnici nadanja…
Protkani od patnji i stradanja…
Ko pisao u životu nije
Taj i ne zna pisat kako li je…
Poete su melem duše jadne…
Naše duše i žedne su i gladne…
Ko ne piše, srećnije i živi
Niti usud, nit sudbinu krivi…
Poete su neobična bića…
Ponaosob za sebe su priča
Blago onom ko tinja i gori
Sa njim narod zauvijek zbori…
Dok pišete, ulivajte vjeru
Sestre moje i braćo po peru…
Dok pišemo mi i postojimo
Sanjajući život i živimo…
Poete su kao vrbe ive…
Ne umiru, zanavijek žive…
СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА (Бранком В. Радичевићем и Мирославом Миком Антићем) Кренух Сремом на измаку дана Кад се дванаест у нулу претвара, Да прегледам вилењака кутак Гдје с мјесецом вила разговара. / Ноћ је тиха, осамнаест степени Само цврчка пјесмица се чује, О, љепоте, Боже благо мени Па ми срце будно снове снује. / Са свих … Настави са читањем “СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА – Марко Љ. Ружичић”
СУСРЕТ СА ВЕЛИКАНИМА
(Бранком В. Радичевићем и
Мирославом Миком Антићем)
Кренух Сремом на измаку дана
Кад се дванаест у нулу претвара,
Да прегледам вилењака кутак
Гдје с мјесецом вила разговара.
/
Ноћ је тиха, осамнаест степени
Само цврчка пјесмица се чује,
О, љепоте, Боже благо мени
Па ми срце будно снове снује.
/
Са свих страна мирисни воћњаци
Као прстен, око равне Бешке,
Вилењаци к’о да их садише
По пропису, без иједне грешке.
/
Изнад Тисе мјесец се појави
Око њега звјездице ко овце,
Дунав ријеку они поздравише
А са цркве огласи се звонце.
/
Мјесечеве зраке похрлише
Карловцима граду прелијепоме,
Стражилово желе да загрле,
Да пјевају Оду Бранку с воме.
/
Радичевић, све мирно посматра
И са Миком тихо разговара
Спомињући тамбуре и жене,
Стиховање и времена стара.
/
Поздравим их, с пуно поштовања,
Рекох да се пјесницима дивим,
Да понекад напишем пјесмицу,
И у Српској Републици живим.
/
Обојица пружише ми руку
Одаваше слику благог мира,
Питаше ме за пјеснике наше
За Инђију и за Златомира…
/
Изненадих брате обојицу
Када рекох да знам Боровницу,
Да сам сада баш, код њега био
Пио вино, књигу припремио.
/
Заћуташе оба изненада
А ноћ сремска лијепа и тиха,
Па рекоше: „хајде кажи нама
Макар два-три Гнионичка стиха“.
/
Сав у чуду, ја упитах себе,
Какве пјесме воле великани?
Па се сјетх пјесмице лијепе
Ђе садашњост у прошлост ме мами.
/
„Твоје име у мојој је крви
Гнионицо мој бијели ђердане,
Ту сам корак начинио први
И провео најмилије дане“…
/
Два пјесника гледаше се нијемо
Ја помислих шта ће сада рећи,
Мирослав се блажено насмијеши
Па ми рече: „Хајд’ још коју реци“!
/
Истог трена, трему заборавих
Казивати пјесме ја наставих,
Ал и даље о свом родном селу
Са поносом и росом на челу.
/
„Како дивно шуме јабланови,
О жубору воде с бистрог врела,
Како душа и данас ми снива
Из младости, игранке и прела.
/
Како цвиле жице виолине,
И шаргије, неуморно брује,
Како уз њих у мом завичају
На све стране пјесма одјекује.
/
Обоjица, пружише ми руку,
Честиташе за речене стихе,
Што к’о мелем за уши им беху
Оне ноћи, прохладне и тихе.
Марко Љ. Ружичић, 17/18.08.2009.