Добродошли!
Данима пловим путевима светлости,
тражећи одговоре које нема.
Ми , и наши сапатници , тумарамо путевима смртника
док наше душе плове кроз олује мисли
негативних , створених да пате.
У времену мртвих револуционара ,
историје глупости и трагедија
где смртно страдали и прогнани
постају корисне будале.
Они долазе, полако и сигурно
као врели стисак смрти у пустињи.
Праве привид праведности,
руше се сами од себе,
пламеном сопственог хаоса.
Чекају нашу грешку.
А ми, и даље пловимо путевима светлости ,
тражећи одговоре којих нема.
Тражим помиловање
За све што сам ти приредила
И маштом пресекла пут истине
Тражим помиловање
За снове који ће те разгалити
И тугу која ће те увредити
Тражим помиловање
За речи љубави и среће
И вере да ћеш ме разумети
Тражим помиловање
За жељу која је нарасла
И сија међу звездама
Тражим помиловање
За све што сам сањала
И нисам се пробудила…
Обећао си да ћеш на мене да
мислиш
у галами дана
док сам далеко и
не могу ти доћи.
У ноћи окупаној миром
увек мисли на мене.
Док ме све твој нежности
боле.
Јер си за мене
први дан мира након рата,
слика Звездане ноћи на зиду,
нит Аријадниног конца и
последњи осмех девојке из
Сене.
Твоје оћи су ми Сиријус
док дани одлазе и пролазе.
У соби где је мноштво жена
склопи очи или ми пошаљи Ехо
да јој усне онеме од блудних
шапата.
Само ја нисам Хера.
Уморна сам од гласова у
глави,
од страсти клонулог тела
и завађених годишњих доба.
Остало је неколико изгубљених
корака
на ивици моје самоће,
безброј дана и дугих чекања.
Дођи да заједно продужимо
пут
док ка нама трчи Ерос
главе одрубљене,
а ја са тобом у сазвежђу
венчана.
С ВЕТРОМ У КОСИ
или Дубока тајна бициклизма
кум служи за лигу шампиона
да дошлепа ауто кад стане
и зато што није дугме
за млаћење празне кумове сламе
родбина служи за свадбе и сахране
дели се на ону са слухом и без слуха
са мање или више такмичарског духа
или краће
на ону која ваља и која не ваља
али ко има среће
њему је сва родбина даља
Настави са читањем “С ВЕТРОМ У КОСИ – Далибор Шкорић”
Сањам отворених очију стара времена,
тражим прошлост иако знам да је одавно мртва.
Одјек њеног времена као страх вришти у мени.
Прођоше ми године, као вода кроз прсте.
Ко их је узео, и где одоше, не знам, али прођоше.
Брзо, као младалачки сан,
пун ведрине, песме и смеха.
Једноставно, лако и брзо,
као ластавица у лету преко реке.
Пролазност полако прети и нама
који претурамо по прошлости нашег времена,
тражимо неки спас,
који нас опомиње да све што је лепо
кратког је даха.
И само још сећање нас враћа
у њене напуштене одаје,
жељне праве садашњости.
Нестадоше године,
исто као мириси детињства,
којих се увек сетиш у старости.
Полако, али сигурно, као све што је добро,
прелази у прошлост.
Прошлост која је лепа, а која много боли.
Све људе изгубљене у времену.
Сада, када сам пун идеја…
сетиш се и патиш.
А то све – са разлогом.
Живот је бордел,
у којем се кајеш
што си се родио.
Живот је клацкалица,
час си горе, час доле
и изути се не можеш.
Живот је укрштеница
и оно последње слово
што ти недостаје.
Живот је узданица,
у којој чека истина,
да ти се напије крви.
Hodala je ćutke usamljena,ledna
lelujava,nežna kao plamen sveće
prepuna gorčine a ljubavi žedna
tražila je za se ono malo sreće
Kao zimsko jutro u duši prostruji
pa poteče čežnja uzburkana,slepa
celim bićem svojim predah se oluji
požuda u meni beše odveć lepa
Pogleda me okom punog očajanja
natopljenom dušom gorčine i jada
možda u dnu duše nešto lepo sanja
možda pod gorčinom tinja nova nada
Pomislih u sebi , hodaj,nemoj stati
korakom pregazi tužnu sudbu svoju
nek ti sveto nebo svaki korak zlati
neka nova nada cveta u povoju.
autor
Jovica N. Đorđević
22.02.2025g.
Време пролази,
сећање не одлази.
Човек у белом говори
како живот чине порази.
Неко лепше место
спремно је за тебе.
Где нема зла,
ни сумње у себе.
Тамо се нећеш мучити,
већ од Бога учити.
Растанци су болни,
мислиш да је крај.
Истина је супротна,
чека их Рај.
Привремени растанак
постаће поновни састанак.
Иако ћу до следећег виђења
оседети,
сећања на тебе
никада неће избледети.
Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 1148
O PIJANSTVU OSTAVLJENIH – Branka Korać 2007-07-07 17:10:41
O PIJANSTVU OSTAVLJENIH
Ostavljen muškarac se teši rakijom, javno.
Deli nesreću sa veselim pijanicama, sa ciganima
sa prolaznicima, sa babama na autobuskim stanicama
i upozorava druge da se nikada , nikada ne zaljube.
Zaplače gledajući parove što se drže za ruke.
Ulicama urliče na senke meseca u po bela dana
da svi znaju da je on napušteni vuk, napuštena kuca.
On teče kao filmska emulzija, crn, pogrbljen
od danas do sutra i pije i pije i pije sam sebe
kao da alkohol može dezinfekovati njegovu dušu
od njenih poljubaca, smeha, pokreta, kose
kao da alkohol može iz posteljine odneti miris njenog tela
njegove ejakulacije, sve što mu je “tada i tada” rekla.
On pije i secka patnjom dokumentarac jedne ljubavi.
U gradu, svi ga znaju.
Ostavljena žena se teši rakijom, tajno.
Ako je prije sve delila sa drugaricama sada pije
i laže, priča da joj je bolje i da su joj se otvorile oči
da je slobodna kao ptica i tačno zna šta može i šta hoće.