Не знам тачно јесам ли те срео,
или сам то само сањао
и не сећам се је ли то јуче само грмело,
или су били авиони,
али знам сигурно
да због тебе страшно мрзим
ово време страдања и ову страшну годину.
Падају бомбе на наш град…
Тумарам од немила до недрага
без правца и циља,
без пута и путоказа,
као усред свемира.
Не налазим никог познатог,
ни драгог…
Само бледе сенке
непознате жене,
а онда журим да склопим очи
да те у сну љубим
сред овог немира.
И зато, нека ме оставе на миру
и не питају ништа
сви које знам
и који ме знају…
Нека своје битке бију и снове сањају
и нека бестрага оде проклета 99. година.
А ти остани у мојим сновима,
и нека ми те нико не дира
до новог пролећа и мира.
© Мирослав Мића Живановић
(Прочитано: 85 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 577.049 пута)