Žubor noćnih voda – Mirko Popović
Čuješ li, sestro
Sve što jesmo uvijek smo
Samo priučeni
Od krhkosti naše
Sve je stamenije
A nešto ispisuje u nama
Da je kroz nas protrčao život
Kao da ne čuje kako
Za riječima čeznemo
Kao da ne čuje vode što noćas
Strašnom govorljivošću grme
Nitko ne urliče, to se glasaju puti
To se u nama, brate, trijezne
Umorni putnici
U vodama koje ne razumijemo
Ali, sestro, zašto s nemirom
Umjesto sa snom
Galopiraju rijeke
Kao da se vraćaju svojim izvorima
Kao da kosti zemlje pucaju
I s kovitlacem zvjezdanim umirem
Ne umireš, brate (kamo ćeš
Ne otvaraj prozore), ne možeš
Osmisliti opsjenu iako
Strukturi harmonije ne izmiče
Ona je neisplakan zaborav, cvijet
Koji nitko ne može ubrati
Koji nas na ušću čeka
СЕОСКА ЕЛЕГИЈА – Драгиша Павловић Расински
Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.
Давно већ од долме куће не постоје,
дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.
Опустела поља, шуме и ливаде,
нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.
Нестала су прела, посела и слике
у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.
Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.
Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.
Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.
И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.
GROZNICA – Vuk Tpdorović
Zasto nosim u grudima svojim
oko srca i uma crne plaste
gde god krenem gde god se sklonim
moli tisina da joj otvorim
Obicne zelje vise ne zelim
Slavlje,mir novac i moc
radost bi bila da likom se stvori
iz topolog doma u hladan moj
Kada noc mi veceras dodje
radosno docekacu mrak
doletece njena sen
na krilima proslog sna
Primice me u svoje kute
u mojoj kuci gde se skriva
mracnom siluetom ce mi kasti
gde budemo bicemo sami
Kada noc mi veceras dodje
ne ce kucati na vrata
neka traje koliko hoce
video sam svetla gledacu mraka
Pazljivo,tiho
praznih ruku ne ce uci
donece mokar san i hladnocu
i groznicu mojoj dusi
Zasto nosim u grudima svojim
oko srca i uma crne plaste
gde god krenem gde god se sklonim
moli tisina da joj otvorim
Obicne zelje vise ne zelim
slavlje,mir novac i moc
radost bi bila da likom se stvori
iz topolog doma u hladan moj
ЗАВЕТ – Mиладиновић Сандра Мајра
Бићу срећна ако успем,
да од срца што не куца,
створим једно бурно море,
што путује без каруца!
Ако једном попут сенке
смуцам се васцелог дана,
и још успем да сусретнем,
себе саму испод длана…
Зацело ћу одолети,
попут птице плавом небу,
тихо крила опружити,
да ми звезде не назебу!
Сигурно ћу упознати,
дворе оне што се светле,
над облаком гнездо свити,
са капима родне жетве!
И тебе ћу запамтити,
мило моје да не бледиш,
светковину прославити,
да ме навек верно следиш!
Завет даћу свакој муци,
од живота живот што је,
да зле речи не омету,
гране кршне и упорне!
Створићу се сред метежа,
корачаћу усред муња,
запловићу с’ журном реком,
да из срца љубав куља!
Obradovan sam izborom pjesme i zaista mi je čast. Hvala za vaše izdvojeno vrijeme, hvala na pažnji.
Srdačno vas pozdravljam!
Mirko