КО МЕ ТЕРА
Ко ме тера
да претурам
прoлeћа бисерна
и тражим
гнезда лептирова.
Ко ме тера…
Лик младости
на дну торбе,
затрпан лежи.
Преко су песме,
заборављених наслова.
Испод зелене паучине
назиру се топле очи
и портрет
једне лепотице града.
Оте се уздах…
затечена,
сама себи
свој сведок,
истина…
Крупне сузе,
напунише
оранице меких јагодица.
У очима мојим…
сад живот дрхти,
луталице судбино…
Ко ме је терао
да разгрћем паучину
на тавану,
после толико…
после свега.
Нисам хтела,
натера ме ћутање
и тишина босих стопала
моје собе…
Натера ме лавеж срца,
а мој живот,
као да се…
угасио…
© Лепа Симић
Прва Лепина песма објављена на сајту www.poezijascg.com
на линку:
http://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/modules.php?name=News&file=article&sid=111
Postavljeno – 22. January 2006. g. @ 16:13:13
Prelepo pisanje gospodje Lepe. Dugo čekamo neke nove njene pesme.
Zašto Vas nema gospodjo Lepa, sigurno imate mnogo neobjavljenih pesama. ?
A mi čekamo……………….