PRIČALA BIH TI O SEBI i još 3 pesme – Latinka Djordjević

PRIČALA BIH TI O SEBI

Pričala bih ti o sebi…
Oh, kako bi volela,
da šetamo ulicama grada,
mojom pričom zaneseni.
Toliko toga je u meni,
ali bojim se,
otrovala bih te tugom
i bolom mojim golemim.

Bojim se,
podsmeha tvog.
Smešno je,
koliko zrela žena,
u sebi ima, sanjalačkog,
detinjastog…

Pričala bih ti o sebi,
noćnom putniku
sa očima zaljubljenim,
kad lice zrači sreću.
Pričala bih ti,
bez gorčine,
sa nadahnućem
nerazumne duše
što pati,
drži srce u šaci,
sluša šum vetra,
zujanje pčela
i oseća suton plav,
što grli grad…

Pričala bih ti o sebi…
Da smo danas zajedno,
na klupi gradskog parka,
pod jasminom,
veo po veo,
sa duše,
rane da skidam…

Pričala bih ti o sebi,
ali bojim se,
plakaću,
a to ne bih smela,
jer samo danas,
bili bi smo zajedno,
pa ko zna kada više,
jer odlazim daleko,
daleko…
Medju zvezdama,
da provedem večnost,
u radosnom lutanju,
gde se sluti svitanje.

Pričala bih ti o sebi,
iako bi možda bio isti,
kao i svi drugi:
običan prolaznik
u mom životu.
Pričala bih ti o sebi…

(C) Latinka Djordjević

 

 

 

POZNAJEM
NJU


Poznajem nju:
sa očima
košute,
srcem devojčice,
dušom
što
po livadama kad
šeta,
plače nad otkosima
poljskog cveća.

Poznajem nju:
lepe nežne reči,
ko sunce je greju,
obraze zarumene,
pa ko sramežljivo
dete,
pogled ka zemlji
okrene.

Tu ženu,
čuvam
najviše na svetu.
Kao zvezdu sjajnu,
u svom gnezdu,
kao ljubav beskrajnu,
u svom srcu.
More
suza bih isplakala,
dušu bolom
opila,
da bih nju,
sa čarima neba
sačuvala.

(C) Latinka Djordjević

VEČE

Veče…
Šetam
ulicama 
a u duši
znam,
ovo nije moj grad.
Svetiljke svetle
poruku,
sutra
će novi dan,
a ja znam,
to nije dan
za mene.

Veče…
Očekujem
pesmu zrikavca,
iz gradskih parkova,
očekujem svetlo iza
oblaka.
Tako je već bilo
nekad,
u zemlji gde sam se
rodila.
Umesto pesme,
čujem kloparanje
šina
i škripu
tramvajskih  kočnica…

Veče…
Ovo veče nije prošarano,
rumenim prugama,
već nebom zastrtim
sivim tepihom,
izatkanim od niti
bola, tuge i
nostalgije
nas tudjina.

Veče…
Samo na tren zasvetluca,
kao zvezda mala,
suza moja,
u obliku kristala,
što se u
nebo,
ko ukras utkala.

Veče,
tako sivo i samotno,
tugom  i
nostalgijom,
dušu moju
obavilo.
Veče, celo telo
čežnjom prestravilo,
a volju,
maštu i nadu,
mrakom zaustavilo.

Veče…
Obično
veče u
tuđini…
Veče pred noć…

(C) Latinka Đorđević

NISI TI  KRIV Nisi ti kriv, što postojiš, što si tu i ništa ne tražiš. Kriv si, što si dozvolio, da sve šti imam, tebi dam. Nisi ti kriv, što si od mene otišao. Kriv si, što si dozvolio, da poverujem, kada smo se rastajali, da je lako, ponovo se snaći. Nisi ti kriv što me, možda, nisi voleo. Kriv si, što si dozvolio, da živeći pored tebe, u zaljubljenosti svojoj, poverujem da me voliš. Nisi ti kriv… a kriv si … (C) Latinka Đorđević

Poslednji put ažurirano ( Saturday, 12 August 2006 )