ГОВОРИЛИ СМО ТАКО
Тих давних година, година младости
говорили смо једно другоме:
Ти си моја једина љубав,
Ти си сва моја срећа,
Ти си мој смисао и циљ живота
Ти си сва моја радост…
Говорили смо тако,
понављали смо то безброј пута
и веровали смо да изговарамо праве речи
магичне, које ће нас вечност задржати заједно
и били смо зато срећни, срећни…
Говорили смо тако
и даровали смо једно другоме
све што двоје заљубљених могу даровати
само једно другоме:
крв и душу, тело и радост, патњу и смисао…
и били смо зато срећни, срећни…
Говорили смо тако
а живот је кренуо својим токовима,
и оно што смо говорили
путеви изгубљени у даљини учинили су нечујним
везе, које су нас тако чврсто спајале,
постале су танке до невидљивости
па нисмо осетили када су пукле и нестале.
А ми… ми смо ишли, ишли, ишли…
свако на своју страну,
а да тога нисмо били свесни,
ишли смо у заборав једно другога
нестајали смо… и нестали
а да тога нисмо свесни ни данас.
Дуле Р. Пауновић