Pedeset

Dolazi polako života jesen,
nisam ko nekad mlad ni zanesen,
žrvnjem života lagano smrvih,
jednu po jednu pedeset prvih.
 
Prodjoše mnoge zime i leta,
ponekad krišom se došunja seta,
ostaše samo kučine, trice,
od one prve pedesetice.
 
Slabijeg vida, slabijeg sluha,
prosede kose al’ vedrog duha,
onako kao iznebuha,
još nosim osmeh od uha do uha.
 
Postadoh i ja staroga kova,
dok pokolenja pristižu nova,
svako me sada drukčije gleda,
za stare mladić, za mlade deda.
 
Nizbrdo kreću se sad ova kola,
a nekad beše to života pola,
druga pedesetka uvek je kraća,
delimo je život i ja ko braća.
 
Bez euforije, batali slavlje,
sreća je stala sva u dobro zdravlje,
dok život lagano po svome kasa,
iz dana u dan do sudnjeg časa.