Опрости им Свети благовјерни
што те грешни поново спаљују,
младићка тајно од Светога рода
отпадници клети неуморно снују
како да те Растко оклевећу и згаде
пастви што те вијековима слиједи
од Раса преко Русика до Ватопеда
о твом монашком животу бесједи,
и српској лаври Светог Хиландара
што са својим старим оцем обнови,
Светим Симеоном који капа миро
опојног уља небески Мироточиви.
Од владарског си трона побјегао,
подвижништвом си тијело напајао,
пречисти у име Бога Оца и Сина
ваздижући се три прста си спајао.
Босом ногом си се пео на врх Атоса
у даљини гледао Солун и Цариград,
рајске градове Византијског царства
из Врта Богородице неискусан млад.
Обилазио си тамне и хладне пећине,
приносио дарове с’ Немањића двора,
био си свјетлост у мраку Еремита,
насушно чудо са рукама добротвора.
Велики аскета архиепископ постаде,
у Манастиру Жичи бјеше хиротонисан,
вратио си се Саво на извор своме роду,
твојом је руком Велики жупан крунисан.
Тебе и брата на Спасовдан ваздигоше
ти си Богочовјека да служиш изабрао
и његовог Оца с небеског пријестоља,
правовјерство си на Светој Гори убрао,
Ходећи земљом народу си га даровао,
номоканон, типике и житија писао,
завађену браћу са љубављу си мирио,
велики миротворче Светитељу Саво.
Сад би да ти руше Храм на Врачару,
зли отпадници од српског коријена,
али се твој пепео у смарагд претвара
Да га чува брушена апостолска стијена.