РOЋEВИЋИ (ДОЛАЗАК, ШКОЛА, УСПОМЕНЕ)
У Роћевиће сам дошао први пут као дете са 11 година, 11. септембра 1967. Са родног прага , из Косовине, испратила ме је мама и остала у горком плачу. Пут на који сам тада кренуо, одредио је мој будући живот. Чинило ми се у том часу да сам тога био свестан. Сам самцијат запутио сам се преко Ђоковина и Дебелог Јасена, на врх Чемерна, путем којим никад дотад нисам прошао, али сам га знао јер се јасно видео напремасе из наших ливада: Пијетловца, Увлаке, Вилиповог Лаза…
У Дебелом Јасену сам застао. Нешто ме је стегло у грлу. Помишљао сам да се вратим кући. Брзо ме је стигао мамин горки плач. Утом је наишао Момчило Милићевић који је убрзо схватио моју невољу. Охрабрио ме је и отпратио мало узбрдо. Рекао ми је да ће ме отац чекати ту гор код Милијине колибе. Наставио сам пут. И стварно, на врху Чемерна чекао ме је отац, са воловским шинским колима натовареним кубиком стругане чамовине, коју смо он и ја, стрмом страном Чемерна спустили у Лађевце. Отац је водио волове, Баљоша и Дивоњу, а ја сам завијао и одвијао винт. Подно планине, на тврдом путу, чекали су нас Синиша Вуковић и Томо Николић. Грађу смо претоварили на гумена кола, коњска. Отац je одатле вратио назад воловe, а нас тројица смо, широким поткованим друмом , преко Толишнице, Станче, Лопатнице, Богутовца и Конарева, дојездили касно у ноћ у Врдила, лепо и питомо село које је мирисало на јабуке и кукуруз, а које су моји у Косовини звали „Равна земља“. Код Синише и Милене смо те године дошли на становање старији брат Радојко и ја, а пре нас ту је становао најстарији брат Ратко. Њихова кућа била је наша друга кућа. Милена је била од рода Николића из Вртача одакле је била и наша прабаба Миља. По тој родбинској вези ми смо дошли у ту кућу.
Дан касније кренуо сам у пети разред у Роћевиће, бициклом, са братом Радојком који је био „седмак“, а завршио је шести разред у тој школи па му је све било добро знано. У доласку за једну кућу преко реке помислио сам да би могла бити школа, али преварио сам се. Школа је била лепа, бела, зидана, под црепом, изнад пута, много већа од оне куће преко реке (Милутина Вељковића). Распоређен сам у V/1 код разредног старешине Вукмана Кнежевића, наставника математике.
Неко време сам се осећао нелагодно јер сам дошао са стране и то са недељу дана закашњења па су сви упирали прстом у мене: „Овај је нов“. Није ми требало много времена да у новој средини, окружен новим лицима, станем на своје ноге. Математика ми је добро ишла па ме је наставник Вукман узео у заштиту. У VII i VIII разреду ту улогу преузео је Вељко Левић, наставник математике и физике, који је био највећи ауторитет у школи. Њему првенствено, као сјајном педагогу и предавачу, могу да захвалим што ми је даље, кроз живот, математика отварала пут.
Он ме је слао на општинска и републичка такмичења из математике, где сам стекао велико самопоуздање и зарадио диплому „Михаило Петровић – Алас“.
У седми разред сам кренуо од своје куће. Тог лета 1969. моји су се из Косовине доселили у Роћевиће. Тај догађај унео је суштинску промену у мој живот, отворивши одједном велике могућности за даље школовање и развој. Родитељи су купили велико и лепо имање кроз које пролазе река и пут. Добио сам велики полет и све сам радио са много воље.
Школа у Роћевићима је била у лепом амбијенту, добро организована, дисциплинована и уређена. Осим образовне, имала је велику васпитну улогу. Подизала нас је у здраве људе у складу са принципима етике и морала. Никад нећу заборавити наставнике Буда Матовића, Миланку Арсенијевић, Жарка Пантовића, Милицу Левић, Достану Марковић, Брану Матовић, Ружицу Симовић Дару Марковић и друштво из разреда: Ивицу, Мићка, Чикинца, Болета и друге
Најбољи мој друг из разреда био је Драгош Милошевић.Заједно смо се враћали из школе пратећи у стопу девојчице. Са њим у одељењу сам завршио и Техничку школу у Краљеву, а онда смо се разишли. Њега је пут на студије одвео у Ниш а мене у Нови Сад.
Често се мислима враћам у то време, у учионицу осмог један из које једна неугасла звезда сјаји и греје ме као вечност не потискујући ништа у заборав. Због ње сад ово пишем, кад већ пишем, предајући се сну.
Фебр.2009. Рајица Драгићевић