Категорија: Uncategorized

Ja sam pesnik

draga moja gospođo

i ne mogu dozvoliti

da zbog vašeg zadovoljstva,

oživljavam jednu davnu dekoraciju,

uvlačeći se, oslobođen stvarnosti

u konvenciju strogih, tamnih odela,

cicanih mašni i lakiranih cipela,

koje bi se, prema Vašem mišljenju

trebale tako divno slagati

sa mojom uredno začešljanom kosom.

 

Ah, draga moja gospođo

sa dugim, belim, aristokratskim vratom,

koji ne odaje vaše prosto poreklo.

Vaše vreme gospođe je prošlo

i nadasve zaboravljeno,

kao odavno pročitana vest

o morbidnom ubistvu prevarenog muža

u nekim večernjim novinama.

 

Vi živite u jednom novom vremenu,

u kojem Vam niko normalan

neće reći da imate ruke gospođe,

dostojne da ne urade ništa teže

od odsvirane romanse

nekog zaluđenog nemačkog romantičara na klaviru.

 

I upravo zato,

okanite se Vaše glupe, hipohondrične ideje

o blještavilu pozorišnih foajea,

prijema i popodnevnih čajanki,

s kojih jadni Šiler

uzalud mahnito pokušava pobeći

u pari vruće šolje.

iz vaših navodnih

dvoiposobnih i trosobnih dvoraca.

 

Druga su vremena,

draga moja gospođo.

To više nije mračni, srednji vek,

vek čijom su rukom ispisane istorije ratova

začetih u kuloarima i budoarima

dvorskih prilježnica,

vek zlatnih burmutica i konkubina

ili neko drugo, slično vreme.

Vreme je do sada,

draga moja gospođo,

hiljadu puta bilo na porođaju

i svako je kopile

iz tog čopora vekova,

sa sobom donosilo druge zakone.

Vi niste hteli ove sitne žrtve

draga moja gospođo,

a ja, eto,

nisam mogao žrtvovati pesnika.

 

Idite,

draga moja gospođo,

možda će vam na kraju

neko galantno ponuditi

francuski ležaj

sa gordim imenom nekoga Luja,

nasuprot mom tvrdom, škripavom krevetu

sa ispalim federima.

 

Idite,

draga moja gospođo,

Idite, pre nego što noć napne

svoje modre strune!

Noću je sve teže,

pa i tužna rastajanja.

 

Idite,

draga moja gospođo,

neću se predomisliti.

CISTA

Reko mi je neko:
“Nisi ti bas cista.
Kako svaka rec ti
na usni zablista?”

Jesam cista,
kao druge ista,
samo osecanja svoja
slikam u vise boja.

I moja je tuga
kao svaka druga,
samo sto mi tuge
dopiru do duge.

I moja je sreca,
kao srece sve,
samo sto mi srce kuca
brze no sto sme.

GDE JE MOJ PUT

Ko prosjak na pragu
napustenog doma
stojim na putu
munje i groma.

Dan se sakri od mene
a dan je danu put
sunce pravi sene
u noc njihovu skut.

Gde je moj skut
gde je moj san
gde je moj put
gde je moj dan?

PUT KOJI SAM SAMA ODABRALA

Da li sam te zelela samo,
ili sam te volela stvarno.
Prkosila sam vremenu,
otkidala trenutak srece,
dok si utapao
svoje grehove u moje dodire
i kao lopov
krao uspomene
u rano svitanje.

Krvavi plamen je ostavljao rane.
Izgubila sam te onog trenutka
kada sam te pozelela,
na putu koji sam sama odabrala.
Bio si deo necijeg sna,
a u tom snu nisam bila ja.

Vračara je jednom bivšem predsedniku države “salila stravu”,

a on je onda preko Antlantika u Evropi stvorio “novu državu”!

 

Jedna ostarela dama puna mržnje prema jednoj naciji uz svoju,

“diplomatsku struku” na promociji svoje knjige je u Pragu,

doživela zato zbog nacionalizma od pristutnih veliku bruku!

Živko Begović

Pijan, pijani, pijanica,

“velika” je to sitnica,

pijan može čovek biti,

on ne mora  i alkohol piti!

 

Pijani mogu postati,

poznate i nepoznate ličnosti,

jer one mogu iz raznoraznih razloga,

i neke svoje imati slabosti!

 

U najnovije naše vreme,

ima i “pijanstva” nekih “političara”,

a ova njihova “pijanstva”,

može i mnogi  narod  da “razočara”!

 

“Pijana” može biti i neka zemlja,

koja svakodnevno, levo i desno “trčka”,

mada se  veoma lepo u letnjoj,

morskoj toploj vodi “brčka”!

 

“Pijani političari” i neke zemlje,

imaju i svoje “partijske boje”,

mada jedva mogu na svojim,

sopstvenim nogama da  stoje!

 

Na ovakva njihova “pijanstva”,

mnogi građani “pevaju” pesmu svakog dana,

idu levo, desno i jednu valutu “spašavaju”

“pijan, pijani, pijanice” mnogih dana!

Živko Begović

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PROKLETA ZIMA

Izadji ,zimo, iz mojih grudi!
Necu te vise,mnogo si hladna.
Na nekom drugom mestu budi,
ja sam,ti zimo,topline gladna.

Tu moju pricu i Mesec zna.
Krojio meni haljine za sutra,
sa mnom cutao u nemiru sna,
slao mi zvezde da cekam jutra.

Zvezde mi ceznju orosile,
vetar brisao suze sa lica.
Dok su mi zore prkosile,
pozeleh da sam ptica.

Ptice vole nebo i oblake,
toplinu proleca i leta.
Pozeleh i ja procvetale korake,
izadji iz grudi neka si prokleta.

BAT KORAKA

Videla sam jutra i zore,
videla Sunce iza oblaka.
Videla polja,videla gore,
cula bat njegovih koraka.

Osetih ljubav sladju od vina,
behu mi obrazi beli i snezni.
Posta mi dusa violina
sa koje se razlezu tonovi nezni.

Sevnu munja,izgorese snovi
poljupci srece nisu bili moji.

Nestade jutro,nesta i zora.
Sunce se sakri iza oblaka.
Nestade polje,nesta i gora;
ne cujem bat koraka.

ZEDNO SRCE

Dovoljan je bio pogled tvoga oka
da ozivim srce koje mrtvo bese
da naslutim zedj svoga krvotoka
da probudim oci koje ne videse.

Na licu sam tvome ja tocila radost
i dala ti sve sto imala sam vredno.
Poklonih ti snove,poklonih mladost,
a moram ti reci:”Srce osta zedno!”