Категорија: Uncategorized

Poezija je jutro sa tobom

tvoj nežni dodir i sjaj u oku,

poezija je tvoj odraz lica

u bistroj vodi u šumskom potoku.

 

Poezija je tvoj nežni glas

jutarnja kafa dok se pije,

poezija je tvoja kosa

na vetru što se vije.

 

Poezija to moja je ruka

svijena oko tvog struka,

poezija je kada talasaš

kao nemirna luka.

 

Poezija, to su tvoje obline

kada sa sebe haljinu skineš.

Poezija to nisam ja, to nismo svi mi.

Poezija!? POEZIJA SI SAMO TI.

 

Milovan Petrović

–

U meni umire ljubav jedna,

gasi se priča o nama,

brišem te lagano zauvek,

a tečeš mi u venama.

 

U meni nestaju poslednji obrisi

sećanja na naše dane,

samo mi vene napusti,

da lakše prebolim rane.

 

U meni praznina neka

ja dalje puta ne vidim,

sada te zaista molim,

iz mojih vena idi.

 

Idi što dalje idi.

Kraj priče je o nama,

lažeš da si otišla,

a tečeš mi u venama.

 

Idi sa sobom nosi,

ostatke svoje krvi,

ja nisam poslednji ostavljen čovek,

a znam da nisam ni prvi.

 

Milovan Petrović

–

Uvela je ruža jedna

na stolu kraj čaše vina,

uvela je ostavljena

u kafani punoj dima.

 

Tu sam ružu jutros ubro

u bašti kraj kuće moje,

tražio te celog dana,

al’ ne videh oči tvoje.

 

Rekoše mi da si davno

spakovala stvari svoje,

da si s’ drugim u voz sela,

prepući će srce moje.

 

Sad vozove ja ne volim,

a i ruže brati neću,

odnela je duga pruga ,

moju ljubav, moju sreću.

 

procvetaće opet ruže,

do godine u proleće,

nek cvetaju, uzalud im,

kad ih niko brati neće.

 

Milovan Petrović

–

Opet se ugrizem za usnu kada te spomene neko,

precutim  ono sto bi srce reklo.

Sagnem glavu,drzim jezik za zubima

da ne bi reci iz mojih usta u drugom lepu sliku o tebi ubila.

 

Kada te sretnem glumim da te ne poznajem,

I tek tada neku oholost u sebi spoznajem.

Mrznja  pocinje nada mnom da vlada,

Jer saznanje da sam tvoja krv ubija me tada.

 

Zalim sto pocinjem  od nekoga ko zivi u lazi,

kome nista nije sveto I nista ne vazi.

Sto nam je svoju sebicnost pod noge bacio,

Svoju porodicu zbog druge zene izgazio I odbacio.

 

Kajem se zbog svog tog lepog zivota,

sto nezne reci iz tvojih usta nisu potekle.

Sto su me vredjala dela I postupci

koje su druge osobe o tebi rekle.

 

I sada cutim I mrznju skrivam duboko u sebi,

nepravdu nikom ne prastam a I nikad ne bi.

Ne primoravaj me da sa tobom progovorim,

ako usta otvorim nista lepo necu imati da ti izgovorim.

 

 

 

 

Ne kajem se jer hodala sam bosa,

velikim poljanama zlatnog žita.

Što se u tom moru dragocenog zlata,

prepoznavala samo moja rita.

 

Ne žalim jer igrala sam na kiši,

i blatnjavih očiju gledala dugu.

Spektrom boja razlivenim po nebu

odgnala sam iz srca ustaljenu tugu.

 

Osetila sam zrake sunca,

i njihovu ogromnu toplinu.

Vetar koji nemirno igra,

a ipak stvara neku milinu.

 

Ne stidim se svojih rana,

od uboda i raznih drugih stvari.

Za sve ožiljke i tragove na mojoj koži

niko više ni ne mari.

 

Još se prisećam osećaja uzbuđenja, i

fali mi neko u mladost da me vrati.

Da ove dane duge starosti,

bar na kratko, meni prikrati.

 

Kad je trebalo ljubila sam,

grlila snagom svoje mladosti.

Uživala sam u danu, životu,

deci, radosti.

 

Može se reći da imala sam sve,

i da se zbog ničega sada ne kajem.

Za večiti mir i dugi san,

sad samo svoje telo mogu da predajem.

 

 

Sve sam dane obojio vinom

pa mi život ružičast postao,

tamne noći ukrasio pesmom,

s’ muzikom sam zore dočekao.

 

Moje zore pesmom opevao

duge noći ljubavlju kratio,

voleo sam, plavuše i crnke,

voleo sam i voljen sam bio.

 

Sve ljubavi pesmom opevane,

al’ u meni još pesama ima,

opevaću ja još mnoge lako,

dok je pesme kafana i vina

 

I sad volim i sad vino pijem,

istim žarom ja ljubim i sada,

još sa pesmom zore dočekujem,

stari zanos još u meni vlada.

 

Uživaću u životu ovom,

i u vinu sve dok ima para,

kad nestane i dalje ću piti,

ja poznajem starog konobara.

 

Milovan petrović

–

Na kafanskom stolu poezija blista

ispisani stolnjaci i bele salvete,

pesnici nestaju izbledelih lica,

iza njih ostaju na stolu posvete.

 

Sad poslednji pesnik boem starog kova,

zanesenjak stari izgužvanog lica,

za stolnjakom pati odavno je skinut

gde će da završi njegova pesmica?

 

Vrti se i gleda po novom lokalu,

stolovi su svuda hladni, ogoljeni,

pesnik se zanese pa glasno uzviknu:

“Šta da radim s’ pesmom, sada jao meni!?”

 

Čas u ruci vrti čašicu sa vinom,

zatim pero spremno za poemu novu,

šta sada da radi ni salvete nema,

na šta da napiše svoju pesmu novu.

 

Zato restorani, kafane , mehane,

obucite stolove u košulje bele,

obradujte boeme, pesnike sanjare,

pa neka se srećni do zore vesele.

 

Milovan Petrović

–

Konobaru donesi još jednu

noćas tuga moje srce dira

i zamoli starog muzičara,

da rastanak još jednom zasvira.

 

Kafedžijo ti znaš moju tugu

ove noći ti ne štedi piće,

moja tuga suviše je žedna,

podrum vina do zore popiće.

 

A ti stari dobri muzičaru

setne pesme večeras mi sviraj,

ti si doktor sad za dušu moju,

pa sam pesme ti za mene biraj.

 

U kafani još se neko javi,

pa kod svirca on podrža mene,

“Sviraj svirče ne bilo ti teško,

sviraj noćas za nas ostavljene”.

 

Treći glas se iz kafane začu,

“Pevaj svirče za njih i za mene,

nek gitara svira nam do zore,

Nesanicu i Krivo je more”.

 

Milovan Petrović

–