Категорија: Uncategorized

Još me jednom zavedoše oči,

tvoje oči i vatra u njima,

još mi jednom probudiše strasti

pa ne mogu spavati noćima.

 

Još me jednom,… prosto ne verujem,

zavedoše oči crne tvoje,

još me jednom,… a znam raniće me,

… bole rane iz mladosti moje.

 

Još ćeš jednom poigrat’ se sa mnom,

zavesti me, baciti pod noge,

još ćeš svoje čari isprobati,

na taj način ranila si mnoge.

 

Još ćeš jednom,… ja ću se predati,

s’ tobom bitke il’ revanša nema,

umetnik si ti u ovoj igri,

najbolja si,… bitka izgubljena.

 

Još ćeš jednom uzeti mi srce

još ću jednom sebe tebi dati,

još ću jednom uživati kratko

a posle će samo bol ostati.

 

Pa nek boli na bol sam navik’o

neka boli taj trenutak jedan,

tog trenutka sećaću se uvek,

neka boli, svog bola je vredan.

 

Milovan Petrović

–

Jesen kad prođe i zima dođe

kad snegom sve zabeli,

kad pahulje bele tragove skriju

a mi bi toplo leto hteli.

 

Kad noći postanu duge i hladne

severac hladni dok duva,

ljubav ti moja srce greje

telo od vetra čuva.

 

Tvoje mi oči u mračnoj noći

svetlost čarobnu daju,

a tvoji prsti dugi i nežni

po meni nežno traju.

 

Te noći takve, duge i hladne

postati mrske mi neće,

poželeću tad da zima potraje,

eh da je samo sreće.

 

Zato vas molim volite zimu

bele snegove njene,

njenu hladnoću i duge noći,

dobra je za zaljubljene.

 

Milovan Petrović

–

Vreme proguta dane

prođoše godine mnoge,

koliko li još toga osta,

da bacim pod svoje noge?

 

Korak mi postaje težak

put ispod nogu mi beži,

noć se polako spušta

dok dan u prošlost teži.

 

Sećanja takođe blede

skriva ih magla neka,

tvoja se slika bori,

mislim da mene čeka.

 

Tragove stopala mojih

u vremenu prekri prašina,

tvoji se negde gube,

za mnom ih još malo ima.

 

Sada mi i nije važno

dal’ imam još korak il’ dva,

samo sa sobom želim,

poneti na tebe sećanja.

 

Još želim kad tamo krenem,

što kraj se za mene zove,

poneti sliku tvoju,

sliku i naše snove.

 

Milovan Petrović

–

Poželeh i ja k’o ribari drugi

stari ribarski san

uloviti zlatnu ribicu

da mi ulepša dan.

 

Jednog se lepog dana

zaista desi to,

ulovih želju svoju,

sad dalje idemo:

 

“Ribice zlatna draga

ja imam želje tri

i jedva čekam da ih,

ispuniš sada ti”.

 

Riba me samo pogleda

očima svojim onako:

“Ja da ti želje ispunim!?

Da nisi bunike tako”.

 

Ni zlatne ribice nisu

ko što su bile pre,

šta ću sad nemam kud,

kad eto dođoh do nje.

 

Sad ja ribici svojoj

ispunih želje sve,

pravilo od tri želje,

kaže, ne važi za mene.

 

Eh,… šta ću kad nisam znao

još živim u svetu svom,

da svaku želju ispuni,

poneki brkati som.

 

Milovan Petrović

–

Svake noći lutam ulicama grada

oko mene svud su nasmejana lica

ja tumaram dalje oborene glave

ja i moj prijatelj žuća lutalica.

 

Svako veče kad se iz kuće izvučem

i u njoj ostavim tamu i prazninu

žuća me dočeka na uglu ulice

a pogled mi njegov donese toplinu.

 

Kad mu priđem, odmah on zavrti repom

pa pogleda dole niz ulicu dugu

“Kud ćemo večeras”? on me verno čeka,

odluku je opet prepustio drugu.

 

Ja krenem na sumce, pošto cilja nemam

žuća mi se vešto uz noge pribije,

neka, ne smeta mi, samo mi je teško,

on k’o i ja nikad, nikog im’o nije.

 

Sad prijatelj žuća svoga druga ima

iz oka mu tuga kučeća nestaje,

pa se bogme malo k’o da osilio,

nije više ćutljiv , počeo da laje.

 

I ja sam se kanda malo promenio

veseo se često sada kući vraćam,

jer znam da sam stek’o prijatelja pravog

čije prijateljstvo ne moram da plaćam.

 

Ne potraja dugo naše prijateljstvo

jedno veče mene ne sačeka žuća,

od žalosti ja se odmah kući vratih

od ulice sad mi draža posta kuća.

 

Lutao sam zatim nebrojene dane

zagledao mnoge šupe i avlije,

nadao se da ću negde ga videti,

“Da ga možda samo neko vezo nije”.

 

Jednog dana tako u malome parku

poznanik me jedan na klupi zateče,

“Ne tugujte više, k’o boga vas molim,

vašeg žuću davno šinteri odneše.”

 

Sad sedim u kući i nigde ne idem

prijatelja pravog ja sam ostavio,

Kažete da tražim novog međ ljudima!?

Odavno sam u njih veru izgubio.

 

Milovan Petrović

–

Još jedna se vrata zatvoriše za mnom,

konobar se na me na vratima duri,

rujna zora davno pute osvetlila,

ja lelujam kući k’o čamac u buri.

 

Šta mi ovo treba uvek sebi kažem,

dok mi jutrom zemlja beži ispod nogu,

kompas mi se kanda malo pobrkao

pa ni kuću svoju pronaći ne mogu.

 

Često mi se desi da tako zalutam,

al’ verujte meni nije greška moja,

samo mi je neko kuću premestio,

pa se više ne sećam ulice ni broja.

 

I tako vam stalno sam sebe proklinjem,

rujnom zorom kad se pijan kući vraćam,

cenu uživanja u noćima dugim,

mora se priznati, previsoko plaćam.

 

Al kad veče dođe ja opet po starom,

u “Tri lipe” krenem s’ šalom oko vrata,

sa vrata se čuje tek što ih otvorim,

“Nije nas izdao, evo našeg brata”.

 

Ja znam da ću sutra s’ prvim zrakom sunca,

proklinjati sebe, staru svoju manu,

a da više ni sam ja siguran nisam,

da li tražim kuću il’ samo kafanu.

 

Milovan Petrović

–

Ja nisam rođen u gradu

kroz mene teku planinske reke,

ja nisam rođen na asfaltu

moje su detinjstvo krasile jele i smreke.

 

Ja nisam zaklon od kiše

tražio u tami dragstora,

mene su od kiše štitile

jele i grane od bora.

 

Moji koreni nisu

sa gradskih betonskih ploča,

moji su koreni duboki

iz bašta punih voća.

 

Ja nisam željan kafića

zgrada i gradske vreve,

željan sam cvetnih polja

dana kad grožđe se bere.

 

Ja nisam, al’ ipak jesam

u gradu živim sad,

kako bih rado se vratio

tamo gde uživah mlad.

 

Milovan Petrović

–