Категорија: Uncategorized

Izgled oslikava rečima,
crta kakvu kosu ima.
Nevažna je figura,
što se tiče mene,
kako je diva
jutarnje scene?

Svetlost rasplinjava na krake,
svitanju je udhnula zrak,
razbija tmurne oblake
nestao je mrak.

Rane sate lovi
žale se petlovi,
kuda ide svet ludi
zvezda ih budi.

Želeo sam pesmom te obući

k’o što niko obuk’o te nije,

u haljinu cvetnu izatkanu,

od stihova moje poezije.

 

Želeo sam mastilom i perom

dočarati osećanja moja,

kad me jutrom sanjivog probudi

nežni osmeh, topla ruka tvoja.

 

Želeo sam i još uvek želim

da sve dane u poemu stavim,

da opevam sve trenutke naše,

k’o boginju pesmom da te slavim.

 

Želeo sam i to moraš znati

naše dane u pesmu da vratim,

sve trenutke iz života našeg

večnim stihom svojim da pozlatim.

 

Želeo sam i još želim jako

opevati tebe nije lako.

Želeo sam zar ti jasno nije,

da te satkam ja od poezije.

 

Milovan Petrović

–

Prstenuj me
Srcem i vlatima trave
Sam ih spleti u poljima
Bez reči i svedoka
Venčaj me vetrom za svoju dušu
Pod Suncem
Između trave i tebe samo Svemir
Između tebe i mene samo Ljubav
Bez potpisa i overe
Neka nas overi život
Dok trajemo kao trava:
I gažena ostaje zelena
I kad nas izgazi život volećemo se
Bez zakletvi i velikih reči o večnosti
Dragi
Ništa
Ništa mi ne nudi što će nas okovati
Ni neraskidivost braka
Ni sitost hleba (i života)
Ni sigurnost zidina doma
Gladnu ljubavi
U šume tišine me povedi i nahrani
Pronađi
Divlje kupine tamne kao tvoje oči
Golu kao istina
Ogrni me tvojim pogledima
Oblake svuci da me usnulu u tebi pokriješ
I nebo nam razapni za krov i dom :
Jedini je koji se ne ruši
Jer temelj mu je tvoje srce
Tu
Neka ti budem Eva
Samo to i ništa više
Samo prva Žena
Prvom Muškarcu…

Mikrofon smena
astroloških fenomena,
“mistiku” regler krije
kada Mesec Sunce prekrije.

Ulogu drvenog advokata
ozbiljno shvata,
ona je pošteno biće
oblaci svedočiće,
javno mnjenje
čeka na uključenje.

O njoj ne brinem,
Mesečinu ću da joj skinem,
Bregovićev orkestar svima
štopuje note prstima,
duva trubu na Ju Tjubu.

Ostariću slušajući vetar
i u njemu tražeći ti glasa,
al’ u vetru ja ne poznah tebe
samo gora od vetra talasa.

Ostariću a da vreme nije,
osedeće ova glava luda,
bez dodira tvoje ruke nežne
moje telo uništiće tuga.

Ostariću… i nije mi žao
ovaj život bez tebe ne vredi
nek nestanem, nek me više nema,
nek mi kosa u nedogled sedi.

Ostariću možda tako treba,
nek ostarim i nije mi žao.
kad je život bez tebe kraj mene,
kao vetar samo prohujao.

Ostariću, šta još da ti kažem
nije vreme da kukam i molim,
nek ostarim i treba mi tako,
kad te ludo, neizmerno volim.

Ostariću… pa i drugi stare
sad mi tuga dušu bar ne para,
ja bar starim zbog ljubavi prave,
mnogi drugi  zbog srebra i para.

Milovan Petrović

–

 

ako bih sutra došla
strašno bih se rastužila
zbog korova i drače
povrh tvoga spomenika sa izbrisanim slovima
tamo
na tom dalekom zapuštenom groblju
pokraj savskih šuma
oče
ali ja i ne mislim da si ti tu
sada kada sam starija nego ti
retko i pomislim na tebe…

samo s proleća
kad resaju leske i zažuti se dren
s radošću te se setim
i uske vijugave staze kroz zelena polja
i sebe petogodišnje na tvojim ramenima
i saginješ se
da mi grane vrba ne zakače kosu
dok koračaš koracima diva
kako si samo bio visok
skoro do trostrukog sunca
a ruke ti velike kao činije
milion šumskih jagoda stane u njih

tamo
u radosnom sunčanom svetu
tamo si mi tražio i brao mirisne bobice
crvene u travi
kraj šuma uz veliku plavu reku
u poljima
na kojim rađaju žabe gatalinke
i vilini konjici prozirnih krila
plavi i zeleni
ponekad ih sanjam
i smejem im se sa tobom u snu
i sutra ako bih došla
plakala bih neutešno
zbog diva i devojčice
koje je prekrila drača zaborava
i više ne bih imala šta da sanjam

Нежно ме милујеш у зору рану
И тихим шапатом из сна ме будиш,
Слатким ме уснама у образ љубиш
Док радујем се новоме дану.

Уз тебе сваки ми срећан је дан,
По снегу и киши могла бих певати,
Ноћима слатке снове снивати,
Јер поред тебе миран је сан.

Хвала ти што се смејеш увек,
И када тужна сам, утешиш ме,
Осмехом својим огрејеш ме,
Уз тебе бићу срећна заувек.

А када заплчеш, цепа се срце,
На комаде се ситне кида,
Тада мој осмех сузу ти скида
И иза облака засија сунце.

За бол и пораз ме родила ниси,
Већ да се смејем и радујем,
Зато ти за овај живот захваљујем,
Што с љубављу ми дала ти си.

Ja znam šta sve oni misle.
I znam zašto grane
žalosne vrbe tužno vise.
I znam šta skriva
danju i noću isti park.
I znam šta radi onaj na mostu,
misli da nikome nije drag.
Ja znam kako teško pritiska
kućni prag.
Ja znam svemu da uđem u trag.
Osetim kada u meni zaspi vrag,
kad ležim sve stariji a budim se mlad.