Ostariću slušajući vetar
i u njemu tražeći ti glasa,
al’ u vetru ja ne poznah tebe
samo gora od vetra talasa.
Ostariću a da vreme nije,
osedeće ova glava luda,
bez dodira tvoje ruke nežne
moje telo uništiće tuga.
Ostariću… i nije mi žao
ovaj život bez tebe ne vredi
nek nestanem, nek me više nema,
nek mi kosa u nedogled sedi.
Ostariću možda tako treba,
nek ostarim i nije mi žao.
kad je život bez tebe kraj mene,
kao vetar samo prohujao.
Ostariću, šta još da ti kažem
nije vreme da kukam i molim,
nek ostarim i treba mi tako,
kad te ludo, neizmerno volim.
Ostariću… pa i drugi stare
sad mi tuga dušu bar ne para,
ja bar starim zbog ljubavi prave,
mnogi drugi zbog srebra i para.
Milovan Petrović
–
(Прочитано: 23 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.398 пута)