Категорија: Uncategorized

Sećam se, ne tako davno

u malom gradu kraj reke,

šetasmo naše snove

i stare cipele neke.

 

Sećam se proleća toga

i prvih toplih dana,

cveta u tvojoj kosi

i mene u starim cipelama.

 

Sećam se mirisa hleba

iz stare pekare “Kod Braše”,

ruka ti u mojoj ruci,

eh … stare cipele naše.

 

Sećam se svih naših snova

iz naše bujne mašte,

šetasmo srećni kraj reke,

o … stare cipele naše.

 

Sećam se nežnih dodira,

ruke k’o da se plaše,

nosiše srećne nas kraj reke,

te stare cipele naše.

 

Sećam se, beše to davno

sada su vremena druga,

cipele nove kupismo,

cipele,… u njima tuga.

 

Kupismo cipele lepe

cipele za nove dane,

a da ni slutili nismo,

da one su posvađane.

 

Sada si tako daleko,

tužna i tako sama,

dok šetaš tuđim gradom,

u novim cipelama.

 

I ja sam u drugom gradu,

na drugom kraju sveta,

dok dušu tuga mi truje,

nova me cipela šeta.

 

Sad želim cipele stare

staru stazu kraj reke,

miris toploga hleba

i tvoje dodire meke.

 

Dal’ i ti poželiš nekad,

bar na trenutak samo,

snove i cipele stare,

kraj reke da šetamo.

 

Milovan Petrović

–

Pesnikinjo
Postoji li išta sjajnije i lepše
Od Venere na istočnom nebu
Kad umire noć da bi rodila dan

Postoji
Oko njegovo
Neizrecivo duboko i sjajno
Najistočnija tačka moga neba
Koja rađa mene i stihove
Oko njegove ljubavi
U kom se rađam u više od žene
U pesnikinju

Ima li veće dubine
Od dubine njegovog oka

Nema
Ronim mu na dah kroz zenicu
Dok ne ostanem bez disanja
Duboko do u njegovu dušu
I nigde joj kraja
Dubljoj od svih mora
I široj od neba
Tražim joj kraj i dno
I školjku njegovog bića da se zabiserim
I nikad da ne izronim
Tražim svoju smrt

Ženo
Postoji li išta strašnije od smrti

Postoji
Život bez njega

Pesnikinjo
Ženo
Postojiš li sad kad mu više nisi ljubav
Postoji li ova pesma

Ne postojim
I ovo nije pesma
Ovo je otisak duše na papiru
Koje piše Ljubav

Po sećanju na mene

Kad pesnik ode
napusti zemlju,
u nebo kad se vine,
njegove pesme
dopiru do nas
od gore sa visine.

Kad pesnik ode
ostaju pesme
i nije vreme za tugu,
on gore ima
na nebu plavom
samo zadaću drugu.

Sad i naš pesnik Bile
novu zadaću ima,
on traži svoga sokola,
po nebeskim svodovima.

Milovan Petrović

Pesma posvećena preminulom pesniku,
Miljojku Milojeviću Bilu.

–

Pitaš druge kako živim

dal’ me i sad prati sreća,

a moja je tuga danas

od planine svake veća.

 

Pitaš dal’ te i sad sanjam,

dal sećanja budim svoja,

da li i sad kao nekad

želim da si samo moja.

 

Sad je kasno tugo moja

i pitanja ti ne vrede,

sad me pitaj zašto starim

i zašto mi kose sede.

 

Prohujaše naša leta

kao vetar kroz planine,

zalud dođe svako novo,

kad po kosi pada inje.

 

Prodali smo naše dane

i godine u bescenje,

sad ne pitaj kako živim,

dal’ još sreća prati mene.

 

Sreća me je napustila

dana kad si rekla zbogom,

i ako sam u mislima

ja još uvek samo s tobom.

 

Milovan Petrović

–

Ako bi me pitali za tebe
Ne bih imala šta da kažem
Odavno već
Ne znam kada ustaješ i ležeš…

 

A mislila sam
Ne mogu preživeti dan
Ako nisam deo svih tvojih sitnica
Opsesivno je to kod razdvojenih ljubavnika
Izboriti se s pitanjem
“Bože
Šta li sada radi”
Uporna misao
Nesnosna kao osica
Ničim je odagnati dok ti ne čujem glas
I oslušnem šum disanja
Tek par reči izmenjenih na brzinu
A sva ljubav stane u njih

 

Sada
Ne postavljam sebi više pitanja
Znam
Ništa se promenilo nije
Isti je ritam tvojih dana
I isti TI
Zaljubljenik u sunčeve zalaske i reku
I opčinjen punim mesecom
Lepi moj
O tome se ne govori nikome
Jer smejali bi mi se oni koji ne znaju
Koliko malo je dovoljno Velikoj Ljubavi
Samo ta srećna svest
Da smo ispod istog neba
I da sam ti misao kao i ti meni
Nepromenljiva kao volja Boga
Ta naša Ljubav skrivena na našem dnu
Kao dragocenost
Kojom se otkupljuje disanje
U vremenu u kom više nismo

 

I dragi
Ako me iko upita za tebe
Neću kao pesnik Baljagas
Crtati krst pepela i tišine u prašini
Ne
Samo ću širom otvoriti oči
I ponuditi zenice u odgovor
Tamo si ucrtan
Kao velika bela ptica koja spava
I čeka moju smrt da se probudi
I izleti iz mene
Zajedno s mojom dušom

 

Nena Miljanović

 

TRAG
Neko će nekad
na listovima prašnjavih
knjiga čitati život
pretvoren u mastilo.
Na papiru izlomljenih arija
i promašenih tonova
čitaće se duša jednog pesnika.
Kako su osmesi,
tugu skrivali u mrak
i budni snovi molili
za prolećna krila.
Videće vence od trnja
bačene u očne daljine
ispod nasmejanog neba.
Ulice će zaboraviti korake
samo će ostati trag
uspavanih pesama
u proživljenom krugu.

Ljubav tvoja me je vezala, zauvek.
Slaba sam na tebe, to znam oduvek.
Sve u vezi tebe boli,
valjda je tako kada se voli.

Zbog tebe više nisam ona ista,
često kažem sebi, svu svoju ljubav
poklonila sam tebi.
U kavezu osećanja nalazim se ja.

Ne znam kuda bi pošla, šta bi rekla,
a da mi suza ne bi potekla.
Postao si stranac,ne poznajem te više,
zar se sve izmedju nas briše?

Izgovorene reči si zaboravio,
nestale su u tami,
i na kraju svega,
ostaćemo sami.

Sećaćemo se lepih trenutaka, srećnih dana,
a u srcu će biti samo prazna rana.
Misliću na tebe, mili moj,
ti ćeš u snovima biti samo moj.

 

Ne budi korak ispred mene
I ni u čemu iznad
Hodajmo kroz život rame uz rame
I podupirimo se
Ti mene svojom snagom
Ja tebe svojom nežnošću
Ljubavi moja
I ne poklanjaj mi ništa danas
Za praznik tužnih žena

Rasplakaćeš me
Ako sam samo dan u godini Tvoja Posebna
Ne poklanjaj mi ružu
Ako ti ruža nisam svaki dan
I kad te trnjem svađa bodem
I nisam ti nežna
Isti sam miris koji te jednom opio
I ti si meni snaga
I kad si slab i nesiguran
Verujem u tebe i tu sam
Ramenom uz rame
Moj si Muškarac velikim slovom
I ne treba mi poseban datum da mi to budeš
Neka ne treba ni tebi

Molim te
Ne kupuj me ničim
Za praznik nevoljenih žena
I ne daruj mi ništa danas
Što mi nemaš dati svaki dan života
Sebe i svoju ljubav
Rame uz rame
I kad ne liči na ljubav iz mojih poema
Liči na Život
Jedini kojim mogu da živim sa tobom
I da te volim više nego sebe
Trnata i opojna
Tvoja
SVOJA

copyright © Nena Miljanović

 

Lilit sam:
Creatio ex nihilo
Kažu
Misao Božija o biću u biću sa Adamom
Pola od pola Tvorčevo
I Muškarčevo
A prognana iz ravnopravnosti
Već svetim slovom o nejednakom nastanku
Proganjana
Provlačim se kroz vekove
(kao krivica u mitu o posrnuću muškarca )
I kroz vatre gde sam spaljivana na lomačama
Kad su i pepeo moj smatrali za greh i zlo…

I neka me i dalje spaljuju
I moje “jeretičke “ pesme zajedno sa mnom!
Ako je greška osećati se sa jednakim jednaka
Telo sa telom i sa duhom duh
Neka me zbog toga smatraju za Lilit
Goreću na lomačama
Do iza Velikog Muškog Vremena
Dok Bog u religijama ne postane samo Biće
Ni muško ni žensko
Samo Biće od kog su sva bića
Jednako vredna jedno drugom
I zamisli o Tvorcu!

A dotle
Goreću i biti Lilit za gore od sebe
Jer svoje će slabosti na moje lomače
Sirovi mužjaci koji me poriču
Ako pod njima nisam samo ženka koja rađa
Demonkom će me zvati zbog nepokornosti
I neka
Ne žalim sebe zbog opekotina:
To na lomačama
Moja svesnost o jednakosti kali se u vatri
I svetlim nesagorela
I pevam neućutkana
Kao omražena pesnikinja Lilit

copyright © Nena Miljanović