neću o Vitlejemskom mitu i jaslama
ni o legendama o bezgrešnom začeću i rođenju
grešna sam pesnikinja
i ne znam za veću religiju od ljudskosti
jer mnogo manje od biblijskog mita mi treba
da poverujem i propevam

vera je
kad ne delim ni ljude ni bogove na tuđe i moje
kad mi u očima sve ljudske oči planu kao svećice
i svetle me slobodnu od dogmi
ti živi polijeleji u hramu duše
više od religije je
ta duša drhtava
kad u sebi kao sebe osetim sve svetovno kao svetinje
pa zapevam dušom i telom Odu Radosti
svemu što se plodi i rodi iz semena
bez misli o grešnom i bezgrešnom
pevam veličanstvenom svetom Sveživotu
i božanskom činu ljubavi koja ga stvara

i ako bih da imenujem sakralnom rečju
TO u šta verujem i ljubim strasno bez straha
ne zbog nagrade obećanim rajem
TO što ljudi zovu Bogom i drhte u strahu
strepeći od kazne paklom
( može li se voleti svoj strah?)
imenovala bih Dobrota Tek Rođenog Deteta
a vi zovite kako mislite da će vam se odazvati
zovite Bog Allah ili Jahve…
…ja Ga ne z o v e m ni jednim imenom
jer tu je u meni stalno kao apsolut
tihuje i imenuje me Čovekom
u imenicama svih i svega što se rađa i produžuje ljubavlju
roždestvom Deteta Sveljubavi u meni
u jaslama moje (ne)verujuće pesničke duše

 

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ЧИСТИЛИШТЕ

Сваком пролазнику
и одбеглом робијашу
што тамницу своју
домом за ситне радости
прозва
Сваком детету
што очима тумачи језик птица
и што га за трпезу
безимена скитница
позва
Сваком цвету
што зори враћа осмех
а земљи вечност лепоте
и сваком песнику
што стих му се оте
док ноћ у свитање пласти
и свакој ласти
што се у погледу сликара гнезди
ветру што кроз снове немирне језди
и свему што живети иште
понављам с јутра
понављам ћутке и гласно
време је за чистилиште.

Вије се пламен дебели
Изнад печене проје вруће,
Од јутра дечји глас весели
Кроз прозоре се ори из куће,
У којој се за трпезом,
Док пламен свеће гори
И сви се каде тамјаном,
Домаћин молитву говори
За мир у целоме свету,
За слогу свога народа,
За срећу свакоме детету,
Богатство свога порода.
А када молитва мине,
Свако се лати чеснице,
Прстима комад откине
И чврсто стежући песнице,
Потражи новчић скривени,
Не би ли богатство стекао.
И када радио и кад се жени,
И где год био, Господ га пратио.
Ал’ срећник овај, док ветар дува
И док се леде друмови бели,
У џепу своју срећу не чува,
Него је свима од срца дели.

Док у шпорету ватра пуца

И бадњак тихо догорева,

Док играју се по поду деца,

Положајник песму пева:

 

Желим срећу и радост свима,

Међу вама нек љубав цвета,

Све што пожелело у сновима,

Нек постане стварност детета.

 

У свакој кући слога нек блиста,

На путу, ваздуху и у води,

На дан рођења Исуса Христа:

Мир Божји – Христос се роди!

Ti nikad nećeš znati
šta moje srce krije
nikad ti neću reći
da si mi najmilije.

Ni drugi neće znati
da moje srce zebe,
da noći su preduge moje
kad duže ne vidim tebe.

Vešto ću sve to sakriti
negde duboko u sebi,
da moju veliku tajnu
odkrio neko ne bi.

***

Ma… neću… ipak ću reći,
i tebi i drugim svima,
zašto bih krio to lepo,
što nosim u grudima.

Reći ću da volim te jako,
da mi je do tebe stalo,
da mi je i život jedan,
uz tebe zaista malo.

Milovan Petrović

БАДЊАК

 

У плавој долини снега,

на реци

између два брега,

и даље према шуми –

Трагови зеца и лисице

у перју заспале препелице,

овога јутра нису сами

 

Туда људи и деца

под ликом великог свеца,

радост к`о бисер просипају.

Зору и јутро са собом мире

и блаженством пуни настоје

да сву шуму исткају

песмом секире.

 

Прекрсти се десница рука,

па у два маха,

у три одјека

и девет звука….

стресе снег са сувог лишћа.

А церово, ил` дрво благуна

к`о раскошна царска круна

расцвета снег поред жбуна.

 

После се бисер од много зрна,

дрво за дрветом

благун до цера

са истока, југа, ил` севера

стазом сребрном спушта ка реци,

на чијем леду цика се деци

разлеже песмом распевана.

А дрво храста, једно на друго

у жбун велики крај дућана

ређају веселе храстоноше,

да вином црним, ракијом љутом

прославе радост бадњега дана

 

Затим се кротко размиле поново,

и свако срцем среће препуним

на раме пребаци дрво храстово,

окити двориште свако крај друма,

И за час у подне хладно и златно

снежном долином међу два брда

у село израсте храстова шума.

 

 

 

 

ПОСЛЕ КИШЕ

 

После кише

и мисли су чистије и тише

и њена коса на јорговане мирише

што се кроз завесу са залуталим лептиром прикрада.

После се кише изненада сетим њенога осмеха,

и док последње капи умиру са стреха

журим да нечије нечујне кораке стигнем,

и дозовем њено име.

После кише,

у предвечерје,

док уличне светиљке у одсјају асфалта свој одсјај траже,

чекање је најдраже,

иако знам да је узалудно.

После кише срце је будно,

и увек се нешто чудно у души збива,

док се зеленило поља умива

речи нежне постају опоре и грубље.

После кише све су самоће света

самотније и дубље.

Ako pogrešno zagledam u ljude,

zapisuje se na oglasnoj tabli

sa koje se teško briše

jer se nerazumom piše,

samoga sebe korim

i drugim očima gledam.

Što se tiče svesti

nije me ovlastila

da umesto nje govorim

jezikom oporim.

 

Obaveštava me da činim grehove

na mahove, hoće da priča sa mnom o tome,

a ja se opirem da mene usporava

jer nemam vremena

da se sve proverava.

 

Prekore primam

kad savest tvori opomene

pa hoće čitko da zapisuje moje mene

da ne zaboravim,

da me pripravi za duhovne sfere:

i mene,

i mene…

 

Dragoš Pavić

Plovim lagano, ka Zemlji…
Rajskoj planeti…
Biram…
Od šume raznobojnih, lelujajućih niti…
Pipaka…
Što žele se priključiti…
Prikačiti na beskrajni svijetli okean…
Svemirskih božanskih struja…
Razgledam…
Svijetloplava, slikari, vajari, umjetnici…
Purpurna, režiseri, glumci…
Ljubičasta, kompozitori, geniji…
Smaragdna, naučnici…
Sivoplava, intelektualci…
Oganjcrvena, ludaci…
Žadnozelena, pjesnici…
Sunčanožuta, pisci…
Rujnozlatna, poete…
Hvatam…
Svijetloplavu sa odsjajima žadnozeleno rujnozlatne…
Koja naginje preći u oganjcrvenu…
I silazim…
Svečano silazim…
Na jednu prosijedu glavu…
Nad tastaturu nagnutog, zamišljenog čovjeka…
Porađam se na bijeli papir…
Ja,
Ja njegova…
Nova pjesma!