Svrakinom glasu
zaobilazim trasu,
proteže filozofija neka
daljina nije prepreka,
nepotrebna smarala
adresa nije odgovarala.

Tuđe se reči umeću
radost đavoljem umeću,
čvrsto stojim na tlu
potirem vidike zlu.

Padobranci zore
spuštaju se niz prozore,
ton takta ne grakta,
kada bi još tiše
ovde moglo da se piše.

Ti
Dragi moj
Moja zoro ljubičasta
Ime najlepše od zore nastalo
Ko jutro kad rađa svetlost
Tako mi se rađaš u svakom mome danu
Svetlosti moja
Ko sunce kad prvim zrakom takne
Vrške tananih breza
Pa zadrhti nežno mlado lišće
Tako zadrhtim
Kad me okrzneš okom jantarnim
Zenico moja i zenitu sunčani
Mesečino drhtava
U kapatki rose na ponoćnim krinovima
Udahu moj miomirisni
Ti zbog kog dišem
Ljubljeni moj
Ljubim te
Srećnim i tužnim kišama iz očiju
Vodo moja na nebu i zemlji
Izvireš iz svega što vidim i ne vidim
I tečeš mi dušom i stihovima
Pesmom bez početka i kraja
Blago i bogatstvo moje
Lepi moj
Sve što je lepo na svetu tobom je lepo
I ja sam lepa i bogata
Raskošne i prepunjene duše
Kojoj ne treba više ništa
Jer ima sve što život može dati
I smrt ne može uzeti
Sećanje na tebe

МАЛИ СВЕТОВИ

 

Још цвет понекад задене у својој коси.

Сунца зрак

заигра на њеном врату.

Док се башта купа у септембарском злату

њени кораци у пластичним

сандалама пазе,

да цвет не згазе,

да сенком живот продужи роси.

У очима покупи плави свод.

Њене се руке заиграју у цветовима,

у наборима прекривача на баштенском столу,

у коси.

А онда ногу пребаци преко ноге.

Испод лаке летње хаљине прошета јутарњи лахор.

На столу замирише јутарња кафа,

и њен поглед

као лептир слеће са цвета на цвет,

на мој осмех и моје риме,

а ја сам срећан

јер још увек имам свој мали свет,

јутарњу кафу,

и на уснама њено име.

 

Kako su tužni ovi dani
i ove zimske noći,
kako je teško čekati nekog
a znati da neće doći.

Kako je teško usamljen biti
daleko u tuđem gradu,
gledati srećne ljude kraj sebe
a sam gubiti nadu.

Kako je tužno lutati gradom
tražiti voljena lica,
dok kosu kvase pahulje bele,
i zimska izmaglica.

Kako je samo teško znati
da si u pogrešnom gradu,
da si u njemu usamljen, tužan,
da gubiš i zadnju nadu.

Kako bi samo sve lepše bilo
kada bi nekoga sreo,
nekoga dragog, nekoga svoga
i grad bi zavoleo.

Milovan Petrović

Toljagama se mlate
zbog visine plate,
kao opojne droge
„džep set“ krije noge.

Ekranizovanoj splačini
dodaju se začini,
smesa se kliberi
u njoj su „gliberi“.

Prekipelo je testo
reklame zanimljivije često,
raznovrstan je meni
zagorelo jelo se promeni.

Jak mu klan kao stena
zglajznuo je zbog Šon Pena,
pao je brkati braca
u ruke marinaca.

Meksiku opada kosa
na pomen narko bosa,
njemu brava nije reza
stalno beži iz kaveza.
Obećao je Isilu torturu
stopirali su mu turu.

Na karti zakona krivuda
želi ga platno Holivuda,
intervju za filmski domet
drogu je stavljao u promet.

Amerika je nova etapa
poznatog mafijaša El Čapa,
nije stradao od metka
čeka ga jenki-rešetka.

Štiti je gnezdo mitraljeza
neko se tu dobro zeza,
u raskoši stasa
nemoćna je Nasa,
kamoli kuršumi gorostasa.

Hodi u visinama aviona
ni nalik gospođicama Avinjona,
prolazi pored starog Jata
popodnevnog zimskog sata.
Vrzma se u mislima samo
kao da se odnekud znamo.
Slušaj vesti, ponovo ćemo se sresti.

Golijat je bio ogroman
sva ga se vojska plaši,
David oduvek skroman
praćkom ne može da ga promaši.

Beleži se od početnog veka
sudar gromade i „malog čoveka“,
život podmeće iskušenja
ponavlja istoriju, ne menja.

 

ПОМЕН ЉУБАВИ

 

Скупљао сам љубавна слова из љубавних стихова највећих љубавних песника,

да ти најљубавнију песму напишем.

И док сам у трави која је гледала на реку простирао главу на груди твоје,

беле и нежне к`о лептирова крила

Ти си – сећам се

била мека к`о свила

и твој глас…..

Никада нећу заборавити тај тренутак бестелесности

”Можда некад када остаримо и прођем овом стазом

која ће ме натерати да те ухватим за стару и изборану руку,

и заплачем срећна,

срећна што сам баш са тобом сањала,

јер знам да си баш ти моја пронађена половина”

Шапутала си док је завијала сирена за трећу смену пролетера.

А онда

стазом покрај реке

престали су да пролазе сватови,

заменили су их бежања и ратови

А љубав,

љубав је била прва жртва,

и на сваком је кораку

у читуљама трулела безбојна и мртва.

И тебе је неко радозналу одвукао.

Неко ко је униформу нечију обукао.

Можда си га сваке вечери чекала

док су сирене пролетера плакале нову песму

да се пијан од рата врати,

можда је једне ноћи која је од свих била тиша,

док је падала нечујна киша

у твом уздаху чуо моје име,

или га прочитао у малој кутијици за тајне и риме

И већ је сутра на вратима мртве куће

закуцао читуљу нову.

А ја да ти песму  напишем успео нисам.

И сада док се облаци оловни небом гнезде

и поноћи сваке црне птице легу

а ноћи наредне већ црним небом језде

узалуд палим свеће

на гробљу љубави шапућем твоје име и садим цвеће.

Црне ми птице на раме слећу,

похараним сузама љубави пламен свеће гасу

и полог зла полажу у тек проклијалом цвећу

док земљом хода све мање људи

убијајући љубав која би да васкрсне

у страху  да се нова не пробуди..

Nadžive večnost, draga frulo.

Od sarkofaga do rmskih legia,

od Diminih musketara preko svetskih ratova,

od izvornosti Kosova i svetskih arija,

svirala si ritmove notama zapisane

i one večne narodne ispevane.

 

Na tebi su svirane ode

koje blagosloveneruke vode,

tvoje su dirke pluća frulaša

vodile kolo žetelaca i kopača.

 

Tonovi jasni poruke slali,

oporim glasom staračkih pluća

duvala u te za nova pregnuća,

prepunih mehova mladih frulaša,

ritmom i igrom veselih snaša.

 

Razigrano se igralo,

punilo ambare uz poziv frule,

kolo se vilo i vitlo vitlalo

vodenica na Ibru, Moravi i Peku,

žuborila zvukom uz svaku reku.

 

Vreme je nosilo lunasto breme

da toči suze niz smaragdne oči

gde kristalom jasnim treperi inje,

izaziva tananost i vaskrsenje,

predočava raskošno poletno vreme.

 

Mala, sonorna, tonski osorna

plavi i pleni, opojno odmara,

flauta preuzme rizik poskavo

potom klikom pokolo siktavo.

 

A kada svira u basu, solo

tada joj pomažu klarinet il trombon,

ritam tih zvukova zvoni oholo,

pleni damare i razigrava kolo

pa instrument srpski postane

igrački zamah i životni ton.

 

Dragoš Pavić