РАСТАНАК

 

Ноћас док пахуље падају снежне

сузе су неизбежне,

и загрљај дубок је ко свемир.

Ноћас корача немир

нашом постељом од магле сиве,

и све су радости око нас

тако веселе и тако живе…..

А ми се растајемо!

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш мрзим те,

Да  сутра био бих јачи

и жеља за тобом ме мине

када ме однесу даљине.

 

Од ноћас се на завејане стазе

трагови наши не срећу нити мимоилазе.

Све су прекрили сметови.

Од ноћас смо само пахуље које се на длану топе,

две смрзнуте звезде и далеки светови.

 

Ноћас ми много значи да ми кажеш волим те.

Да сутра био бих јачи

и да ме за тобом жеља не мине

Када ме однесу даљине

ЗА ЉУБАВ ЈОШ ИМА НАДЕ

 

Oдједном тако с јутра

у поглед долута немир јесени

као пред крај,

као у смирај ветар пропева,

тихо,

у листу што скакуће низ падине сећања.

И ти се осврнеш на обећања младости

да ћеш ми с кишом која се спрема донети промрзле руке

да их дахом угрејем,

да те насмејем глупошћу која ми на памет падне прва

и да те гледам без речи

као да те видео никад нисам,

док се уз мене прибијаш

под мали кишобран кога ће ветар однети.

Сада си ту

и твоји кораци погледом траже сањиво сунце

и ова соба

која нас скрива као бегунце

од света

шапатом твојим мирише.

Док размотавам клупко сна

осмех ми додир твој краде

и спокојно затварам очи

јер за љубав још крадем ноћи

јер за љубав још има наде.

 

(Ili, “Srećna vam Godina nova”.)

 

Pričaše da biće bolje
a bilo mi je samo pet.
Rekoše mi da moram se boriti
punio sam dvadeset i pet.
Tvrdiše da samo zajedno
možemo menjati svet.
Boreći se tako kroz život
napunih pedeset.
Sada mi i drugi govore isto:
“Sa nama će biti bolje”,
ali ja odavno za borbu
i nemam više volje.
Opet sam na samom početku,
ko rođen kad sam bio,
ko mi je snove o boljem,
podlački uništio.
Sad kad je istina vidljiva
tu oko nas svuda,
sve češće razmišljam o ideji,
i borbi Robina Huda.
Tako vam konačno izađoh
iz bajki i pustih snova,
bolje je samo za NJIH,
SREĆNA VAM GODINA NOVA!

Milovan Petrović

Gase se vatrometi ponoćnoga slavlja

i mamurni Mesec iznad mog uzglavlja

pijano plače stihove o tebi, isto ko i lani.

U godini Novoj ničega novoga – tuga se nastavlja.

 

 

 

НЕДОСТАЈЕШ МИ

 

Недостаје ми облак

из кога је лило тога дана

и близина твоје хаљине испод кишобрана.

Недостаје ми нечији смех кога је ветар носио у откосе,

и мирис твоје косе

што је на тренутак долепршала у моје лице.

Недостају ми улице

и лишће дрвореда кестенова те јесени..

И ево, година је нова

и пахуље очи ми влаже,

а мисао лута

и лаже, да ћу те срести

и као у филму

некуд те насмејану одвести.

Недостајеш ми

док снег ми шкрипи под ногама,

док светиљке сенку моју

у ноћи нечијој немо прате.

Недостајеш ми јер знам

да те ниједне године нове

ни снегови

ни моја мисао о теби не могу да врате.

 

 

Iščekivana
Najavljena bubnjevima milijardu srca
Dolaziš korakom kraljice
Puna plemićke razmetljive oholosti
Kao mlada infantkinja ponavljaš
Virgo intacta sum
Sa lentom od Prevelikih Očekivanja
Krunisana još neizjalovljenom Nadom
Navijaš satove na Lažni Početak
( kao da od tebe počinje išta što već nije bilo )
I prevrćeš stranu na stari novi list
Na tačku propuštenog
Olako dopisuješ obećavajuće tri …

НОВОГОДИШЊА ЖЕЉА  – Срећко Симић

 

За оне који ће се у овој ноћи родити

и оне који ће љубав водити

и сновима чаробним бродити,

над болеснима бдети,

у новогодишњој ноћи певати и пити

за остављенима патити

За оне који ће плакати  у самоћи

и оне који ће хети али неће моћи

да се у новогодишњој ноћи

са вољенима виде

За оне који се својих грешака стиде

и оне чијој срећи несрећни завиде

и оне који умеју да се кају.

За оне што од живота да отму знају

и оне који се животу несебично дају

За децу широм шареног света

За младост што цвета

и оне којима прети деведесета

За оне које ће одбројавање

у болесничкој постељи затећи

Ма, за све људе ма какви били

У овом трену желим једно рећи

Да их туга заобиђе

И окрену се срећи.

 

Obučena u lanjsku haljinu sa olinjalim šljokicama
Otrcanu i rašivenu po šavovima po kojima sam pukla
Nevešto našminkana
Hrapavim glasom govorim sebi :
Počnimo svečani doček moja draga-
Smešno je
Ali mnogo mi lakrdije treba noćas
Kad dočekujem sebe stariju za godinu
(Ne)spremna sam za najluđu noć
Ludu i lažljivu
Koliko prošla i svaka prethodna prevarantkinja
I ja noćas varam
Smejem se kao cirkuski klovn
Čemu biti drugo nego lakrdijaš

Evo
Kikoćem se pijano pred ogledalom
Dok prostački psujem i slavlje i sebe:
Jebi se Godino Nova
Lažljiva hohšaplerko
Ni jedno obećenje nećeš ispuniti
I ja sam noćas lažov
Kad kažem da neću više pisati ljubavne o njemu
Ne vidiš ispod iscerene maske
Da plačem pod razmrljanom šminkom
Dok grcam neuverljive stihove o prebolevanju
Pijano hrabrim glasom
I rasipam prazne reči kao papirne konfete
I ponoć će već i spava mi se
A treba poželeti nešto

Pa dobro
Želim
Da ne želim ništa
I da nije Nova godina
I da ovo nisam ja
U ovoj plagiranoj pesmi
Jer pokrala sam je (kao Nove godine mene)
Od prošlogodišnje pesnikinje
Koja ne živi više u meni
Ne živi…

 

Sa dvorogom kapom dvorske lude
I žezlom od rimovanih rubaija
Navalčim nacrtan osmeh na lice
I na trepavice kačam par lanjskih lampiona
Starija kopija sebe iz lani
U novogodišnjoj noći plešem sama sa sobom
Vrtim se oko ose njega u duši
Brzo
Brže
Kao Rumijevi derviši
Teški trans mi noćas treba
Za ovu igru Vremena i mene
U taktu Fortune iz Carmine Burane
Mora da sam poludela od poezije
Jer brkam vremena i prostore dok poskakuju misli
Uz citre i harfe Starogrčkih pesnika
Čujem ih
I pesme trubadura iz vremena dvorskih ljubavi
Igra(m) srce(m) Wedding March
Na muziku mojih prošlih poema o njemu
Vrtim se
Sa petama okrenutim unapred
Igram unazad do starih Novih godina sa njim
Nazdravljam im gorko
Salute moja prolaznosti
I podrugljivo
Salute Godino Nova
Salute…

Noćas sam sanjao predivan san
da bela pahulja pade mi na dlan
i dok se na dlanu lagano topila,
tu stvori se ti, moja mila.

Noćas sam sanjao da iz snežnog smeta
izraste ruža ko usred leta,
pa kad otvori latice svoje
ja tebe videh milo moje.

Noćas sam sanjao samo tebe
pa jutrom poželeh uverit sebe
pogledah jastuk,… san je java
to moje luče kraj mene spava.

Njena me ruka držala vrela,
gde li me u snu voditi htela?!
I tad joj videh sjaj u kosi,
“pa mi smo po snegu trčali bosi”.

Baš lep je bio taj zimski san
takva nam java i svaki dan.
Takva je ova zimska idila,
s tobom je sve lepo moja mila.

Milovan Petrović