Твоја срећа
Сети ме се онда кад пожелиш срећу,
узјахат ко вранца што копитом копа
вијугаве путе зарасле у цвећу,
силином жеље, жаром галопа.
У дрхтају тела што ко звезда трепће,
од помамне страсти, пред гашење своје,
узаврелом крвљу, срцем које клепће,
распирујући тмине, и загасле боје.
Мимо знања свога, да узлете прели,
вечита сена од спављиве нижи,
у тој капи слаткој, што цепа и дели-
никад био даље, никад био ближи.
Јер осећаш додир од којега дрхтиш,
ко најтужнија песма из стегнута грла.
Како ли се пева? Питаш, затим ћутиш,
зар боли и таква, у стиху замрла?
Сети ме се тада, ја мноштво жртвовах,
знамења, видика, што у себи носих,
за осмехе твоје, срећу, ја лудовах,
с скитницама лутах, с убогима просих.
Све за ради тебе, све за твоје усне,
што биваху даље што их више воле`.
Брах са свога дрва плоде неукусне,
и отрове гутах да жеђи утоле.
Беше давно, а можда тек јуче,
ниси знала познати колко срећна беше,
и данашња радост није, нешто вуче,
остављени трагови никад неумреше.
И откуд цвећа тамо где се гробље пружи,
откуд мости онде где ватра избриса,
ту мисао љубави , сред набреклих груди,
шћућурену тугу испод свих кулиса.
Сетићеш се мене због тог знања јасног,
ал` чежњивој сили име нећеш дати,
док одзвања дуго ехо часа касног-
срећа може бити само кад се пати.