Категорија: Uncategorized

Uz otvoren prozor
Tupa
Slušam šuštanje aprilske kiše
I tražim povod za pesmu
Mogla bih malu ljubavnu na temu suza
O prošlim aprilima sa tobom
Preuveličano tužnu do skoro fizičkog bola
Dobra je noćna kiša po lošu poeziju
Sarkazam ili ne
Ali evo osećam već oštre probade u prsima
Kao kad se penjem uz sto stepenika
U sećanju
Zaista se penjem i gubim dah
Poslednji je sprat pred otvoreno nebo
Pred zatvorenim vratima tvoga stana sam
I sa mesingane pločice
Čitam tvoje ime (i još jedno a nije moje)
Ako ih otvorim u mislima
Propašću u bezdan istine o lažima
U mojim knigama pesama
O tebi i aprilskim kišama
I neće mi ostati ništa
Što bi me lagalo i navelo da pišem

 

Oprosti Gospode
Što ne opraštam onima koji Te vide gorim od sebe
I sve ono pred čim su nemoćni
Pripisuju tvojoj strašnoj osveti
A kažu da si im Otac
I ja sam mati i ne verujem u takvu zlu ljubav
Poričem
Ne Tebe
Nego tvorce slike Tvorca nalik njima samima
Njihovu zamisao o Tebi odbacujem
Ne Tebe
Jer slave Te moje oči i duša ćutljiva
( daleko od religijskih razmetljivosti)
Poezijom te priznajem i prepoznajem
( iako slovim za nevernika)
U svakoj vlati žita koja treperi na vetru
I svakoj kapatki vode
Peva mi duša molitvu Sveukupnosti i Sveljubavi
U žuboru reka koje poje polja
I psujem strašno i ljudski i nebo i zemlju
I Tebe samoga
Kad voda ne poji već davi poplavom
I ubija
Ne samo ljude nego i zverinje i bilja
I pitam vernike
Jesu li i biljke i zverke “grešni i krivi” i kome

 

još samo vjetar navrati
oživi bijele slike
u njenim očima
Настави са читањем “SNJEŽNE NOĆI U NJENIM OČIMA – Mirko Popović”

 

koraci stepeništem
skriti oku
možda je
netko dalek
pustim kolodvorom
otkoračao
ili je jeknuo
modri kamen noći
Настави са читањем “dok kiše odlaze – Mirko Popović”

 

pločnikom
zalivenim podnevom

u šetnji samovanja?

razmišlja li o Elzi
koja rubom obale riječne
zaplićući nogama
zov majčin ne čuje
Настави са читањем “PTICE KOJE TE PRATE – Mirko Popović”

За трептаје од јецаја тихих,

љутих рана од љубави ружне,

окупане од сунчевих зрака,

тешко ми је било погледати,

на крај наше започете среће.

 

По некад се и суза подкраде,

Од горчине самог осећаја,

да си сада од мене далеко,

и да имаш сада другу срећу,

ја ти никад,

опростити не ћу.

 

 

 

 

 što te je zadržalo
 u beskraju
 plaža pješčanih
 i kad je tišina
 valove ukrotila
 koji su daleko stijenje
 iza uma
 ljuljali cijelu noć

Настави са читањем “OKO SMARAGDNO – Mirko Popović”

 

Kamo god pogled
Seže
Te beskrajne travke  tišine
Bili bi zeleni mlazevi svjetlosti 
Bili bi nesan urođenika iz Amazonije
Pa bi mrmljajući ponovio
Kako ni jedna travka u dolini
Ne umire bez znanja cijele doline

Priklanjam se tom suglasju
Suhozida zaraslog u šipražje 
Dlanom bih polako dok bdim
Ljuštio šutnju s te okamine 
Da se oglasi o svojoj naravi
O plodnosti, svrsi i smislu
U nedođiji
Koju zaludno pokušavam  
Usporediti sa slikama grada
Ostavljenih u daljini 

Ali kamo god pogled
Seže
Grad je
Nečujan iz ove udaljenosti
Ne znam što bi rekao
Urođenik iz Amazonije
Tek i ovdje i tamo  
Kaplje prolaznost
I glasno huji vrijeme

 

Ne vidim te. U odlaske
Si vinut. Ali te čujem izdaleka
I šuteći samoću
Na tren su sve pastelne boje izbrisale
Teret s tvojih dlanova.
(Zato i knjige o tome
Oduvijek tražim na starim policama).

Настави са читањем “SLIKAJUĆI VRIJEME – Mirko Popović”