Категорија: Uncategorized

NEVINOST I GREH – Nena Miljanović

  Reci mi ovo i ako nije tako Da sebe tebi oprostim Ti moj Moj… & Zašto tuguješ daleka draga Gugutko moja nežna Budna i sama u noći Zašto plačeš u pesmama I misliš da si zaboravljena Nevinosti moja pred Bogom I grehu moj pred ljudima Ljubavnice Ljubavi Misli moja prva i poslednja Sa mnom … Настави са читањем “NEVINOST I GREH – Nena Miljanović”

 

Reci mi ovo i ako nije tako
Da sebe tebi oprostim
Ti moj
Moj…

&

Zašto tuguješ daleka draga
Gugutko moja nežna
Budna i sama u noći
Zašto plačeš u pesmama
I misliš da si zaboravljena
Nevinosti moja pred Bogom
I grehu moj pred ljudima
Ljubavnice
Ljubavi
Misli moja prva i poslednja
Sa mnom si i kad nisam sam
Skrivena
U mojim pustim grudima
Tajno žareća
Među mojim užarenim bedrima
U noći
Ne znaš
Kako uzdrhtim žudan
Kad ti se mirisa kože i duše setim
I osetim te
U svakom srhu vazduha koji dišem
U nesanicama
Udišem te
Iz kapi znoja koji me oblije
Kapatko bele jutarnje rose
U zoru
Kad kaneš iz mene na ženu uz koju živim
Ružo moja zgažena
Ispražnjen i poražen tad
Slušam probuđene ptice
I čujem
Gugutka peva i plače negde u magli
To ti daleka moja osetiš i znaš da si izdana
Plačeš i za mene
Ovu mušku suzu
Koju krijem od svih
Kao ljubav i tebe što krijem
Čak i od sebe

&

Reci mi sve ovo i ako je tako
Da tebe sebi oprostim
Ti tuđi
Tuđi…

 

ŠESTI ŠAPAT- Nena Miljanović

  putujem pogledom za niskim oblacima rukama bih im mogla taći vunaste rubove za pokrivač bi ih mogla hladno je samo da su mi ruke samo da mi je želje da se pomerim u tišinama koje su ostale u vremenu iza potrošene ljubavi putuju pod oblacima ptice belokrile odlaze i ostavljaju potrošeno leto čujem im … Настави са читањем “ŠESTI ŠAPAT- Nena Miljanović”

 

putujem pogledom za niskim oblacima
rukama bih im mogla taći vunaste rubove
za pokrivač bi ih mogla
hladno je
samo da su mi ruke
samo da mi je želje da se pomerim
u tišinama koje su ostale
u vremenu iza potrošene ljubavi

putuju pod oblacima ptice belokrile
odlaze i ostavljaju potrošeno leto
čujem im krik (možda je moj)
možda bih mogla ovo zaustaviti
ako im ponudim kosu
u crna gnezda bele da slete
samo da mi je glava
samo da mi je misli u koje bih ptice
i reči
i pesmu
samo da mi je mene
one pre tvoga odlaska

nepomična
pratim pogledom jata što lete u nebo i nestaju
nestaću i ja
ako ne izađem iz tišine u sebi
ako ne izgovorim pesmu šestim šapatom
( o šest godina pevanja o tebi)
šapćem je
govorim
vičem
(ili mi se čini)

čuje li me neko
sa druge strane sna
u kom postojim
(ili mi se čini)

OVA PESMA SVOG PESNIKA NEMA – Milovan Petrovi

Ova pesma svog pesnika nema napisa se jednog davnog dana kad sa stola mastilo se prosu papir prazan, pesnik u suzama. Ova pesma pesnikova nije i ne priča tu priču o nama, ove pesme javno se odričem ona nema baš ništa sa nama. Ova pesma još za tobom pati želi život iz davnih vremena i … Настави са читањем “OVA PESMA SVOG PESNIKA NEMA – Milovan Petrovi”

Ova pesma svog pesnika nema
napisa se jednog davnog dana
kad sa stola mastilo se prosu
papir prazan, pesnik u suzama.

Ova pesma pesnikova nije
i ne priča tu priču o nama,
ove pesme javno se odričem
ona nema baš ništa sa nama.

Ova pesma još za tobom pati
želi život iz davnih vremena
i ne može nikako da shvati
da te više pored mene nema.

Ova pesma uporno vas laže
da sam tužan kao ona sama
da po danu svoju tugu krijem
a po noći da sam u suzama.

***

Ova pesma stvarno moja nije
jer ne ume tugu da sakrije.

Milovan Petrović

VERTIGO – Mirko Popović

  Nije dalek proplanak, ni put Nije dug, samo treba rasporediti riječi Po šumskim raskršćima Izlomljen hljeb, mlijeko u kadru bjeline Proliti po tvom tijelu što sada Tamo daleko traga za oduškom Između dva čina ekstazom obnevidjela I nije daleko večer ostavljena Ispred hotela Evropa, niti ona Na pelješkom proplanku Gdje dva psa u popodnevu … Настави са читањем “VERTIGO – Mirko Popović”

 

Nije dalek proplanak, ni put
Nije dug, samo treba rasporediti riječi
Po šumskim raskršćima
Izlomljen hljeb, mlijeko u kadru bjeline
Proliti po tvom tijelu što sada
Tamo daleko traga za oduškom
Između dva čina ekstazom obnevidjela

I nije daleko večer ostavljena
Ispred hotela Evropa, niti ona
Na pelješkom proplanku
Gdje dva psa u popodnevu raznosiše 
Neke stare časopise i huk vjetra

Настави са читањем “VERTIGO – Mirko Popović”

GERNIKA – Nena Miljanović

Na dan sećanja na vreme nemoći Kad se mati mrtva u pomoć priziva I kad živi bi sa mrtvim da menjaju mesto Podsećam: Ne zaboravimo zlokobne metalne ptice Sejače smrti na nesrećnom Balkanu Kad čovek je činio čoveku Što ne bi činila zveri zver Ako joj nisu mladi i ako nije joj glad Niko Sem … Настави са читањем “GERNIKA – Nena Miljanović”

Na dan sećanja na vreme nemoći
Kad se mati mrtva u pomoć priziva
I kad živi bi sa mrtvim da menjaju mesto
Podsećam:
Ne zaboravimo zlokobne metalne ptice
Sejače smrti na nesrećnom Balkanu
Kad čovek je činio čoveku
Što ne bi činila zveri zver
Ako joj nisu mladi i ako nije joj glad
Niko
Sem silnik bezbožan i sit
Što planetom kosi nišče i nemoćne
A niko ni povik
Da konačno čuju gluvi Bog i slepi svet
 
Potkupljivi i oni i On
Ćutali su tad
Nad mojim nebranjenim trgovima i pragovima
Nad bombardovanim sajmištima i mostovima
Na radne i crvenoslovne dane
U postu i o pokladama
Na Uskršnje jutro
Kad je nastajala srpska stravična Gernika
Kad su trudnice pobacivale zametke
Ubijene u utrobama užasom od urlika sirena
I kad su prizivanih mrtvih majki kosti letele u nebo
Nad grobištima i crkvištima razorenim
” Majko moja”
“A njih je bilo a njih je bilo
Svet na jednoga!”
 
Bilo je jednom nama
Biva sad drugima
Lešinari crni planetom lete
I drugde seju seme zla iz koga radja masovna smrt
U ime demo(n)kratije
I satanskog boga novca
Od tamnoputih
Otimaju crno zlato
Crna im duša u Beloj kući
Nečovek divlja nad čemernim čovekom
Kako nikad ne bi ni jedna zver
Ako ne brani mlade i nije joj glad
 
Na dan sećanja prozivam i pozivam
Budimo Ljudi
Saučestvujmo
Ne ćutimo
Čuće bar neko
Jednom kad u slepom svetu
Umre gluvi Bog

LJETO NA IZMAKU – Mirko Popović

Moje je ljeto na izmaku, rekao je Fenix. Star kao stijena. Naslonjen na štap, na zadnje zrake sunca, na osmijeh koji je bio opipljiv kao neko zaboravljeno zadovoljstvo. Pogledom me izbacio iz trenutne monotonije. Dok mi je ravnao bore na čelu pristao sam na njegove uvjete – prespavati u toj njegovoj maloj sobi.  Nema ljepše na Jadranu, govorio … Настави са читањем “LJETO NA IZMAKU – Mirko Popović”

Moje je ljeto na izmaku, rekao je Fenix. Star kao stijena. Naslonjen na štap, na zadnje zrake sunca, na osmijeh koji je bio opipljiv kao neko zaboravljeno zadovoljstvo. Pogledom me izbacio iz trenutne monotonije. Dok mi je ravnao bore na čelu pristao sam na njegove uvjete – prespavati u toj njegovoj maloj sobi. 
Nema ljepše na Jadranu, govorio je. Jedan dio mene složio se s njegovom tvrdnjom, a drugi dio nije razumio zašto. Možda je  ključ  ležao u  njegovom poput mjesečine sjajnom licu koje je pričalo bajke o morskim sirenama.

Настави са читањем “LJETO NA IZMAKU – Mirko Popović”

Вук Караџић – Ивана Зајић

Тршић јесте мало место, Али створи великана, О којем се врло често Говори од старих дана. Сиромашан, али спретан, Учењу је био вичан, Јер био је препаметан И у школи ђак одличан. Рат с Турцима и са богом У времена бесне стара, Вук чак и са једном ногом Упознаде Копитара. Језик српски реформиса Па створи … Настави са читањем “Вук Караџић – Ивана Зајић”

Тршић јесте мало место,
Али створи великана,
О којем се врло често
Говори од старих дана.
Сиромашан, али спретан,
Учењу је био вичан,
Јер био је препаметан
И у школи ђак одличан.
Рат с Турцима и са богом
У времена бесне стара,
Вук чак и са једном ногом
Упознаде Копитара.
Језик српски реформиса
Па створи и породицу,
И у књиге се записа
Да оформи ћирилицу.
Од малена свак’ нам збори,
Па је свима данас знано:
Пише свак’ како говори,
Чита к’о што је написано.

DOBA BEZAZLENOSTI – Nena Miljanović

večna kao Vermerova Mlekarica stoji kraj kuhinjskog stola prekrivenog mušemom iz šolje u šolju presipa zaslađeno mleko ( da se brže ohladi) sedmogodišnjoj dremovnoj meni u mrazno školsko jutro u mome sećanju moja mlada mati sa rukama što mirišu na tek ispečen domaći hleb i mladu surutku sve jednako tako stoji nagnuta nada mnom i … Настави са читањем “DOBA BEZAZLENOSTI – Nena Miljanović”

večna
kao Vermerova Mlekarica
stoji kraj kuhinjskog stola prekrivenog mušemom
iz šolje u šolju presipa zaslađeno mleko
( da se brže ohladi)
sedmogodišnjoj dremovnoj meni
u mrazno školsko jutro
u mome sećanju
moja mlada mati

sa rukama
što mirišu na tek ispečen domaći hleb i mladu surutku
sve jednako tako stoji nagnuta nada mnom
i pretače mleko i moje snove
i traje i traje taj beskonačni čas dobrote
sav plav od njenih prozirnih očiju
i nikako da otvorim vrata razgrejane kujne
i zakoračim u ledeno januarsko jutro
u školu gde nema mame
da toči mleko i tople reči
od čega mi se spava
glave položene na mušemu
osutu žutim suncokretima sa mamine letnje haljine
na čijem skutu spavam u travi pod našom lipom
pod petogodišnjim nebom
spavam
već decenijama

copyright © Nena Miljanović

PROLEĆE

PROLEĆE Stiglo je još jedno proleće, svima ono novu sreću doneće. No to se svakom ne dogodi, već mene teška muka pogodi. Radovati se ja ne mogu, onome što obori me sa nogu. Kako bi to mogao lako podneti, ako vidim da će drugi sreću odneti? Dok je ova duga zima bila, ona je svoju … Настави са читањем “PROLEĆE”

PROLEĆE

Stiglo je još jedno proleće,
svima ono novu sreću doneće.
No to se svakom ne dogodi,
već mene teška muka pogodi.

Radovati se ja ne mogu,
onome što obori me sa nogu.
Kako bi to mogao lako podneti,
ako vidim da će drugi sreću odneti?

Dok je ova duga zima bila,
ona je svoju tajnu od mene krila.
U te dane dosta duge i hladne,
drugi dočeka, moje mesto da napadne.

Dugo sam čekao da zima prođe,
meni moja sreća ponovo da dođe.
Ali ne dogodi se kako sam hteo,
nego kako je lukavi nemir želeo.

Skrivali su lukavi nemir i hladna zima,
da neko drugi, moje mesto preuzima.
Skrivali su oni tu podlu tajnu od mene,
da je neko drugi pored drage žene.

U svojoj nameri su dosta lako uspeli,
jer oko drage, lukavo su mrežu ispleli.
Tek onda kada to zlo nerado videh,
svojih ranijih želja, tada se postideh.

Pogodi me iz tamnog neba grom,
dožive duša iznenada veliki brodolom.
Prolomi (raširi) se ispred mene velika pučina,
a sve želje postadadoše kao trice i kučina.

Rano proleće takvo vreme donese,
da veliki nemir, te osećaje naglo ponese.
Bilo je to vreme dosta sumorno i tmurno,
a srce od velikog bola, posta jako umorno.
Tada postade srce očajno zbog toga,
puno osećaja, od vremena još gorega.

Tih dana kiše su često lile,
ali toliki bol, one nisu umi(ri)le.
Njega dugo ništa umiriti neće,
sve dok tamo ne stanem i budem,
pored izvora, iz kojeg se on pokreće.
Tek tada ona sreća prava, može da zavlada,
kada nastane i povrati mi se nova nada.

Proleće

https://web.facebook.com/svetljubavi/posts/905147926255480:0