Категорија: Uncategorized

NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović

  Noćas bih mogla kao Neruda Napisati najtužniju pesmu o ljubavi Zaista bih mogla I bila bi to poema tužnija od Pablove Jer on je bar sebe osećao I nedostajala mu je ONA koju je voleo Nedostajala je Njegovim rukama koje su je grille I oku koje je gledalo njene nepomične oči Ali Pesnik je … Настави са читањем “NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović”

 

Noćas bih mogla kao Neruda
Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
Zaista bih mogla
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebe osećao
I nedostajala mu je ONA koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali
Pesnik je i posle nje imao ruke i oči
(kojim je nedostajala)
Imao je sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom jer draga grli drugoga)
Ipak ispunjenog nečim
(sujetnim sobom)

A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti da je
I besa što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
I verovao i govorio da me voli
On koga sam toliko volela
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I sluša reči druge žene a ne čini mu se moj glas
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine

Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim

 

O PESNIČKOM UMEĆU – Dejan Ivanović

O PESNIČKOM UMEĆU Pesnici se muče da otkriju Koliko još mogu pisati poeziju? Ushićenjem zaneti, obuzeti , da im se misao ne pomuti. Da ostane razgovetna, jasna. Da im stihovi i rime, ne postanu puste vetrometine, jedna drugoj nasumično slične… Kad se usklade misli poznate, sasvim obične, oprezno, nehotično nam liče, na skulpture klasične izvajane … Настави са читањем “O PESNIČKOM UMEĆU – Dejan Ivanović”

O PESNIČKOM UMEĆU

Pesnici se muče da otkriju
Koliko još mogu pisati poeziju?
Ushićenjem zaneti, obuzeti ,
da im se misao ne pomuti.
Da ostane razgovetna, jasna.
Da im stihovi i rime,
ne postanu puste vetrometine,
jedna drugoj nasumično slične…
Kad se usklade misli poznate, sasvim obične,
oprezno, nehotično nam liče,
na skulpture klasične izvajane od kamena,
(iako pristigle odnekud izvan vremena)
rukom nejasne siluete što se sapliće,
bledim svetlom mesečine opijena!

Dejan Ivanović
Baroševac,09.09.2017.

 

MORE – Dejan Ivanović

MORE Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom, ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom. Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile, Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima… Putujemo, bezimo od stega, ljudi; More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi, Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi. Obećala si … Настави са читањем “MORE – Dejan Ivanović”

MORE

Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom,
ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom.
Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile,
Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima…
Putujemo, bezimo od stega, ljudi;
More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi,
Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi.

Obećala si verno, da ćeš uvek pisati i pišeš:
sve se zaboravi u susretu sa morem,

dok se na nežnim talasima njišeš,

lagano se budiš, radiš, živiš, dišeš …
Dodajem samo, i planina čini,
da opijeni sanjamo u tišini…

OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović

Oveštala jutra, ko haljine stare ništa sem zakrpa nemaju da nude bar kad bi sitnicom mogla da probude nadu da dan novi novo ruho nosi. Još jednom uzalud otvoriću oči u jalovoj veri da svitanje sprema povratak nekoga za koga me nema, niti će me biti, sem u mojoj pesmi. Ne bih da proklinjem prolaznost … Настави са читањем “OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović”

Oveštala jutra, ko haljine stare
ništa sem zakrpa nemaju da nude
bar kad bi sitnicom mogla da probude
nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči
u jalovoj veri da svitanje sprema
povratak nekoga za koga me nema,
niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,
sve što sam volela time bih porekla,
samo bih odgovor: zašto sam protekla
i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje
cedili se sati dugi do besmisla,
uveče se duša pogružena stisla,
u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,
budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,
mlada i voljena, sve žmureći tako
ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštale.

SVE SVOJE VEŠTO NOSIM SA SOBOM – Milovan Petrović

Sve svoje vešto nosim sa sobom radosti, sreće, čežnje i tuge, ništa mi više ovde ne treba odbijam spretno poklone druge. Sve što mi treba ja ovde imam ničeg previše i ničeg malo, taman toliko koliko mi treba spretno je u životnu vreću mi stalo. Sad sve to nosim ko poklon sneba ni lepo bez … Настави са читањем “SVE SVOJE VEŠTO NOSIM SA SOBOM – Milovan Petrović”

Sve svoje vešto nosim sa sobom
radosti, sreće, čežnje i tuge,
ništa mi više ovde ne treba
odbijam spretno poklone druge.

Sve što mi treba ja ovde imam
ničeg previše i ničeg malo,
taman toliko koliko mi treba
spretno je u životnu vreću mi stalo.

Sad sve to nosim ko poklon sneba
ni lepo bez ružnog baš lepo nije,
Sunce se svetlo, veoma često
za oblak crni vešto sakrije.

Sve svoje vešto nosim sa sobom
nikad mi teško zaista nije,
pomalo lepog pomalo ružnog
sve se u životnu krivulju svije.

Milovan Petrović

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat i nisam znao da kuca sat da vreme ima početak i kraj proleće samo jedan maj. Nisam ni slutio da sve će proći i jesen života brzo doći mnogo ti toga ne rekoh draga a mladost ode negde bez traga. Sada je jesen i lišće vene iza nas … Настави са читањем “NISAM TI BIO – Milovan Petrović”

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

OKRAJKOM VIDNOGA POLJA – M. Popović

Tek ujesen svijetli Izabelino lice Kao rijeka izdužena prema istoku Večeras debele sjenke sjede po slikama Po njenoj zaustavljenoj ruci s kistom U obrisima radne sobe Otkrit ću vam tajnu – to je opet potonula U magline i svojevrsne tuge, u jesenje Izohipse uplovila kao pustinjak U betonskoj pećini devetoga kata Kao listopadna struna s … Настави са читањем “OKRAJKOM VIDNOGA POLJA – M. Popović”

Tek ujesen svijetli Izabelino lice
Kao rijeka izdužena prema istoku
Večeras debele sjenke sjede po slikama
Po njenoj zaustavljenoj ruci s kistom
U obrisima radne sobe
Otkrit ću vam tajnu – to je opet potonula
U magline i svojevrsne tuge, u jesenje
Izohipse uplovila kao pustinjak
U betonskoj pećini devetoga kata
Kao listopadna struna s mimikom riječi:
Bože, kako je tužno bez djece Настави са читањем “OKRAJKOM VIDNOGA POLJA – M. Popović”

UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović

Septembar mi je (na izmaku) I vreme poslednjih meteorskih kiša Neću da verujem Da su ti kratki bljesci svetlosti Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva A ne iz ruku Boga bačene zvezde Sujeverno Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke Još ima nade I želja Prateći stihom jesenju padalicu Poželela sam ljubav I ispunio si … Настави са читањем “UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović”

Septembar mi je (na izmaku)
I vreme poslednjih meteorskih kiša
Neću da verujem
Da su ti kratki bljesci svetlosti
Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva
A ne iz ruku Boga bačene zvezde
Sujeverno
Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke
Još ima nade
I želja
Prateći stihom jesenju padalicu
Poželela sam ljubav
I ispunio si mi se
Ti o kom pevam
Stvaran ili izmišljen
Nevažno je sada na kraju
Kad ostareli snovi prelaze u poeziju
I ja iz raskošnog i rodnog leta života
U jalovu i golu zimu žene
Potamnela
Ne smem da ne verujem u varku oka
O postojanju davno ugašenih zvezda
Čija putujuća svetlost je opsena samo
Smrtna
Ne smem da sumnjam u misao o Bogu
Jer samo tako mogu da pogledam u bezdan neba
I u dubine same i puste sebe
A da ne poludim pred ponorom praznine
Čuješ li me Bože
Mojim neumornim pesmama o ljubavi
Ne možete više ništa ni kad me ostavljate
Ni Ti ako te ima
Ni on ako ga je bilo
Ni život
Koji ostavljam
Umorna

ANONIMNA – Nena Miljanović

  S lakim podsmehom Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom I to malo mojih stihova poezijom Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije I recitovao pesnikinje poznatije od mene Poznate po sablažnjivosti stiha Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća Tako prostog i dobrog prema meni Kad štedre senke prospe Po ispisanim … Настави са читањем “ANONIMNA – Nena Miljanović”

 
S lakim podsmehom
Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom
I to malo mojih stihova poezijom
Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije
I recitovao pesnikinje poznatije od mene
Poznate po sablažnjivosti stiha
Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća
Tako prostog i dobrog prema meni
Kad štedre senke prospe
Po ispisanim listovima u mojim prsima
I kroz gusto granje moje poetske uzdržanosti
Povremeno se probije ushićeno sunce
I bljesne ponekom sjajnom rečju
U mojim skromnim stihovima
O tebi i poznoj ljubavi
 
Rastužena
Nisam te više pozivala na moja duhovna hodoljublja
Među crveno vresje i zlatno jesenje lišće
U tom smešnom malom šumarku duše
Postiđena
Nisam ti više govorila moje stihove o tebi
Iz straha da te jednostavnošću ne uvrede
Te moje neupadljive pesme
Anonimne kao i ja sa tobom
Daleko od zamršenih šikara tvoje tajne strasti
Prema izvikanim poetesama i vrućim rečima
U kojima se zagubila ljubav
I gde si me izgubio
 

….srce čeka….

….srce čeka…. Ne gledaj moje crne oči, zaplakaćeš, one samo tugu vide, tugovaćeš…. Ne traži moje vitke prste, zažalićeš, oni samo jedno žele, uplesti te…. Ne želi usne moje sočne, ožednićeš, one samo jednu ljube, presušićeš…. Ne prati moje stope duge, prećiće te, one samo sebe prate, zalutaćeš…. Upij tugu mojih očiju, zaplovićeš, raspleti klupko … Настави са читањем “….srce čeka….”

….srce čeka….

Ne gledaj moje crne oči,
zaplakaćeš,
one samo tugu vide,
tugovaćeš….

Ne traži moje vitke prste,
zažalićeš,
oni samo jedno žele,
uplesti te….

Ne želi usne moje sočne,
ožednićeš,
one samo jednu ljube,
presušićeš….

Ne prati moje stope duge,
prećiće te,
one samo sebe prate,
zalutaćeš….

Upij tugu mojih očiju,
zaplovićeš,
raspleti klupko prstiju,
poletićeš,

iznova ljubi usne sočne,
procvjetaćeš,
sustigni stope daleke,
zasijaćeš….